Od 7.000 Srba koji su pre rata živeli u Konjicu danas ih je svega par stotina.
Neki su se trajno odselili, neki život izgubili u ratu. Tako je uništena i porodica Golubović, koja je mislila da će tamo pronaći spokoj.
Potresna je priča o njihovoj sudbini, a posebno o sinu koji se prvi put živ spasio pokolja, da bi ga te 1992. godine streljali dva puta!
Naime, Petar i Pavle Golubović imali su samo sedam i pet godina, kada su zajedno sa svojim roditeljima streljani u Konjicu u julu 1992. godine.
Njihovi roditelji Đuro i Vlasta bili su profesori u konjičkoj gimnaziji i ostali su u tom gradu, iako je većina Srba napustila Konjic. Verovali su da su bezbedni i da nemaju razloga za brigu i strah, jer nikome nisu učinili nikakvo zlo.
Ipak, usred noći 1. jula 1992. u njihov stan upali su pripadnici specijalne policije i odveli oca Đuru, majku Vlastu i njihove sinove uzvodno uz Neretvu i na pet kilometara od Konjica i streljali ih.
Igrom slučaja sedmogodišnji Petar je preživeo streljanje. Kada su zločinci otišli, mislivši da su svi mrtvi, Petar se izvukao ispod tela ubijenih roditelja i u pola noći pošao da traži pomoć.
Došao je do policijskog punkta u selu Bijela i ispričao policajcima šta se dogodilo.
Ti policajci su ga izručili istim ljudima koji su ubili njegovog brata i roditelje, tako da je sedmogodišnji Petar godina po drugi put streljan!
O tom zločinu dugo se posle rata ćutalo u Konjicu. Taj muk prvi je prekinuo musliman Anis Kosovac!
Anis je na ulazu u pravoslavno groblje u Konjicu podigao spomen ploču svojim komšijama, druge vere, dečacima Petru i Pavlu, koja danas podseća i opominje na nešto što nikada ne smemo zaboraviti, a što neki već godinama pokušavaju da zaborave.
U mestu Borci obnovljena je crkva Svetih apostola, Petra i Pavla i posvećena ubijenim dečacima.
I tako se sada uz likove apostola, na prestonoj ikoni, nalaze i likovi nevino stradale dečice koja se rame uz rame sa Spomenkom Gostićem, Milicom Rakić i Markom Simićem mole za nas danas.
Kurir.rs / S. T.
NE PROPUSTITE
