POTRESNA SVEDOČENJA IZ NIŠA: Prazne krevete, džakove, suze nosimo sa sobom I DALJE SMO TU, SA PO 100 DANA ODMORA KOJI SE GOMILA

Svaki put kad epidemija malo utihne, nadamo se kraju. Ali nije izvesno kada će kraja biti. Mi smo i dalje tu, sa po 70, 80 ili 100 dana godišnjeg odmora koji se gomila... Tu dokle god treba... - priča nam Biljana Tonić, medicinska sestra sa Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju UKC Niš, gde borba na život i smrt s koronom još nije prestala.

Kroz intenzivnu te klinike provodi nas anesteziolog dr Goran Milošević, od prvog dana na prvoj liniji fronta.

- Svaki ovaj krevet nosi neku priču, pored kog god da stanem, uvek se setim nekih lica, nikad ih neću zaboraviti. Nažalost, mnoga ta lica nisu preživela, ali mnoga su izašla odavde, i to nam daje snagu za dalju borbu. A nadu nam uliva što se, konačno, možda približavamo kraju epidemije - kazuje dr Milošević, koji je zamenik direktora klinike i koordinator kovid intenzivne nege UKC Niš.

Na samom ulazu, u boksu mlada žena, najmlađa ovde, porodilja. Sada je dobro, na nekoliko litara kiseonika. Izolovana od ostalih da ne gleda svu tu muku golemu. A i tužna, beba je daleko od nje. Ipak, s osmehom nam maše u prolazu...

A muka je strašna. Iako na broj nevelika - "svega" 16 pacijenata. Osim žene od 50 godina, koja je imala hitnu operaciju, al' i kovid, svi su mahom četrdeset i neko godište, pa i stariji, sa sijaset drugih bolesti. Uglavnom hitno smešteni u bolnicu zbog operacije, loma ili čega drugog, a ispostavilo se i pozitivni. Tu je i deka od 98 leta. Intubiran, na respiratoru. Zapamtio je i kraljevinu, prošao ratove, ali ovaj s koronom ispade najgori. Čovek do njega, od sedamdeset i kusur godina, na NIV, onoj boljoj varijanti respiratora, gde je još svoj. Pokrio se po licu da ne gleda ništa. I "cimer" levo mu intubiran. Preko puta mu ispisnik, maše nam. Rebra polomio u nesreći s traktorom, pa se ispostavilo da je tu i korona. Još se dobro drži...

Deku u uglu upravo skidaju s NIV, pada ogromna maska, creva povezana s mašinom... Milisavu Periću (80) stavljaju običnu masku. Na dobrom je putu.

- Polako, polako, morate da uhvatite ritam - govori doktor.

- Sad lakše dišem. Bogami, plašio sam se. A sad se plašim da se ne prehladim - poče deka Milisav čim priđosmo:

- Živ ti ja, nađi mi još jedno ćebe.

Sestra ga ušuška, sve je lakše...

KATARINA STOJKOVIĆ

Prihvatila sam bebu od 900 grama iz utrobe majke

Katarina Stojković, odgovorna sestra dečjeg kovid odeljenja, navikla je na rad s mališanima, igru i pesmu pored sve brige za njihovo zdravlje. Ali najveći izazov bio joj je porođaj u kovid sali, kada je na svet došao dečak od 900 grama.

- To je stvarno bilo strašno, svi smo se borili za život i majke i deteta. Nikada pre nisam prisustvovala porođaju, a upravo ja sam bila ta koja je prihvatila dete iz utrobe majke. Taj prvi kontakt s njim bio je mnogo emotivan. Naravno, odmah je zahtevao priključivanje na respirator. Mama je preminula. Mališan redovno dolazi na kontrole, u kontaktu smo s porodicom, već je porastao u zdravog i velikog dečka - priča Katarina.

- Za ovaj posao, generalno, potrebno je mnogo strpljenja, razumevanja i empatije, a za rad s kovid pacijentima sve to, i mnogo više. Sve te slike - prazne krevete, džakove, suze, poslednje udahne... nosite sa sobom. A s druge stane, ništa nije lepše nego kad pacijenta s kojim smo se borili danima, nedeljama ili mesecima stavimo na kolica i predamo porodici, kad s osmehom ode kući i mahne. To nam je, zaista, najveća satisfakcija - kaže Biljana.

To dobro zna i sestra Dragana Radivojević, koja je kao i Biljana sa 26 godina staža u Kliničkom. Najteže joj je bilo kada je otišao glavni anestetičar Saša Seferović, njihov učitelj.

- Jednog dana se čak i šalio s nama, nudio pomoć oko terapije, a do sledećeg mog dežurstva već je bio na mašini. A onda je došao taj trenutak, posle duge reanimacije, doktorka je rekla: " Saše, ne mogu više da te mučim. Moramo da te pustimo...". I onda čekamo taj zvuk monitora do kraja - plače...

Dragana je ovde i prvi put u životu bila babica:

- Bilo je kao da smo u nekom drugom svetu. Pored svih smrti da se čuje plač bebe. Da majka zagrli svoje dete...

Trudnici iznenada kreće porođaj, a ginekologija u staroj zgradi.

- Majka se hrabro držala, dosta nam je pomagala. Ali bila je na NIV masci, saturacija pada na 60, gubimo je... Glavica krenula, izvukli smo bebu, sva je bila plava. Vičem bebici kao da me razume: "Diši, molim te! Diši!" Počeli smo reanimaciju, otvorila je oči, krenuo je plač. I mi smo plakali. Nešto smo prespojili da dobije kiseonik, da udahne život. Bebica me ručicom hvata za prst, nešto najlepše u životu... Dobro je i zdrava, ali majka nije izdržala - priča Dragana, pa veli:

- Ovi koji gledaju sa strane, koji su po kafićima, to nikako ne mogu razumeti. Treba biti s pacijentima, pogledati ih u oči...

SVETLANA DIMITRIJEVIĆ

U nama vide spas

Epidemije nisu strane sestri Svetlani Dimitrijević, koja je na Klinici za infektivne bolesti 23 godine. Ali ovaj put je sasvim drugačije.

- Mislili smo da će nam najteže biti nošenje zaštitne opreme jer smo se prvi put susretali s tim, a sada, kad vratimo sve unazad, to je nešto najlakše. Najteže je raditi s tako obolelim pacijentima. Bilo da su mlađi ili stariji, svi su bespomoćni, u nama vide spas. Srećni smo kad nas prepoznaju po glasu i očima. Zamišljaju da li imamo plavu, smeđu ili crnu kosu. Kažu: "Možda sutra prođem pored tebe na ulici a da ne znam da si to ti", a toliko smo im značili - kaže Svetlana, pa dodaje:

- Ovo predugo traje, a svi zdravstveni radnici, ne samo mi u kovid objektima, fizički, psihički i emotivno su razoreni. Fizičku bol rešavamo tabletama, nekim kraćim odmorom, ali emotivne posledice ćemo verovatno videti tek kasnije.

PROF. DR ZORAN PERIŠIĆ, DIREKTOR UKC NIŠ

Najvažnije je poverenje

- Ovo je vreme heroja, a zdravstveni radnici zaista jesu heroji i država je mnogo puta našla način da im se oduži. U dvogodišnjoj borbi bilo je uspona i padova, ogromnog broja pacijenata, izmena u organizaciji, ali svako ko je lečen u Nišu, kao i u celoj Srbiji, lečen je isto kao i pacijent u Minhenu. Kroz kovid bolnicu u Nišu prošlo je oko 14.000 pacijenata, a kroz onu u Kruševcu, koju logistički pokrivamo, oko 4.500. To je više od 18.000 pacijenata. Mnogo je priča, toplih, ljudskih, tužnih, ali za mene je najvažnija ona o poverenju pacijenata u zdravstveni sistem, u sestre, lekare... - kaže za Kurir prof. dr Zoran Perišić, direktor UKC Niš, i dodaje:

- Niko na svetu nije bi spreman za ovo i jedna malena Srbija besprekorno je uradila svoj posao. Glavni izazov u prvim danima bio je organizovati nekontrolisani priliv pacijenata jer zbrinjavamo gravitirajući region od oko dva i po miliona ljudi. Bilo je dosta logističkih izazova, protok kiseonika nigde nije pripremljen za kovid. Pacijentu koji, recimo, ima akutni infarkt dajete četiri do šest litara kiseonika, a ovde smo, pre nego što ih stavimo na respirator, davali do 60 litara u minuti. Rezervoar od 11 tona kiseonika trošili smo za dan, a nekada i više od jednog dnevno. Lekova, opreme, svega je uvek bilo. Ali uvek iza svega stoje ljudi. Obično pričamo o doktorima, a nemerljiv je doprinos medicinskih sestara, ali su važni i oni koji su negovali pacijente, donosili im hranu...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić