Mnogo puta Srbi su kroz istoriju pokazali koliki su junaci, koliko su dostojanstveni, a srpska vojnička čast nešto je na šta smo ponosni kroz našu istoriju.
U moru priča o običnom srpskom čoveku koji je obukao vojnički šinjel, uzeo pušku u ruke i stao u odbranu svoj kućnog praga, svoje porodice, zemlje, države i naroda, čini se da su najlepše one priče iz Prvog svetskog rata.
Takva je i ova priča koju je zabeležio čuveni akademik i pisac Stevan Jakovljević, rođeni brat Milice Jakovljević, poznate kao Mir Jam, a još poznatije po lepim ljubavnim romanima, i nažalost, neprepoznate u široj javnosti kao vrsne novinarke, koja od svoje etike nije odstupala ni pedalj.
Nije zgoreg podsetiti da je Srpska trilogija, delo u vidu dokumentarne proze, najpoznatije delo srpskog akademika Stevana Jakovljevića objavljivano od 1935. do 1937. godine. Srpska trilogija posvećena je Prvom svetskom ratu i srpskom narodu u prvom svetskom ratu.
Opisujući događaje na Moglenskim planinama, Stevan Jakovljević će zabeležiti i šta se desilo na Veliki petak u rovovima u toku borbi između Srba i Bugara.
- Stražari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako nagni treba da se predadu. U Srbiji se lepo živi i — vazdan koješta. Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro. A Bugari su zaista gladni - napisaće Stevan Jakovljević u Srpskoj trilogiji.
Razgovor jednog Srbina i Bugara otkriće su velikodušnost srpskog čoveka.
A ovaj razgovor desio se baš na Veliki petak - najtužniji hrišćanski praznik.
- Međutim, jutros vikne Bugarin: „Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš! Obeća mu ovaj naš da neće gađati. Onda otpočne razgovor među njima. „Bratko... Neka je časno Voskresenije!“ „Vaistinu voskrese!“ „Frlaj malko leba, ako imaš" - zapisao je Jakovljević u Srpskoj trilogiji.
I lako je zaključiti da srpski vojnik nije mogao ništa drugo ni uraditi do dati mu da jede hleb.
Bila je to usitinu čudna scena, ali upravo onakva kakva jedino može i da bude kod časnog srpskog vojnika. I pored svih zverstava koje su Bugari uradili Srbima, pogotovo Srbima u Topličkom okrugu i Makedoniji, Srbi su Bugarima dali hleb. A ostaće zabeleženo da je Jakovljević zabeležio i ovaj momenat:
- Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja. Oni jedan drugome dadu reč. Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama. Sada i onaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja. Priđu jedan drugome i rukuju se. Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru. I ljudi ti tako lepo razmaknu krstila od žica i sastanu se na onoj poljani. Divota... Hteli zajedno i da ručaju. Ali pripuca artiljerija i rastera ih - napisaće Jakovljević u Srpskoj trilogiji.
Ovi događaji dešavali su se na Veliki petak 1918. godine na Solunski front, tačnije na Moglenskim planinama.
Kurir.rs/ J. Ćirković
NE PROPUSTITE
Bonus video:
