BILI SMO NA SAFARIJU TAROM: Važno je da ne paničite i ne pričate, polako se vraćate unazad okrenuti prema medvedu!

- O-ruk - pada maslinastozelena stranica "tamića", priskaču muški u pomoć, damama se nije lako popeti... "Vojska" iz prestonice puni otvoreni kamion.

- Vozi, Miško! - kreće "Tara safari", nezaboravna vojnička tura.

- Pazite na grane drveća, čuvajte glavu, saginjite se - viče Bojan Đorđević, naš vodič, inače rekreator u Vojnoj ustanovi (VU) "Tara".

Trucka kamion... Levo, nasred livade - srndać. Lavova na ovom safariju nema. Al' nemojte se iznenaditi ako sretnete mrkog medveda. Znaju da siđu među ljude.

- Važno je da ne paničite i ne pričate. Ćutite i polako se vraćate unazad da licem budete okrenuti prema medvedu - priča Bojan.

Obasipa nas podacima o Nacionalnom parku Tara. Upravo ta oznaka zaštitila je ovu lepoticu od urbanističkog rugla, koje trpe neke druge planine. Među gomilom cifara o silnim vrstama biljaka, životinja, hektara pod šumom, zaštitom... čusmo i da Tara nema samo Pančićevu omoriku, svetskog glasa. Ima i Pančićevog skakavca! Na planeti ga nema - ne leti, krila mu zakržljala. Doduše, i razumem ga. Ko se ovde obre, nema želju da odleti. Pa čak i mrki medvedi, koji, gle čuda, odlaze na evropske turneje šumama i gorama čak do Austrije, uvek se vraćaju! Sigurna hranilišta nisu na meniju Evrope. To samo na Tari ima.

NEKE PTICE NIKAD NE POLETE

Kod Bilješke stene skrivena je i kolibica u kojoj je sniman čuveni film "Neke ptice nikad ne polete" sa slavnim Batom Živojinovićem. Otvorena je za sve dobronamernike, postala je i svojevrsna "crkvica" jerbo na prozoru su dve ikonice, a kraj njih ljudi i pare ostavljaju. Ali tu je i krš i lom. Slika i prilika mnogih među nama.

Staje "tamić" na branu Zaovinskog jezera. Utanjilo s vodom. Tu je da daje hitne, zlatne kilovate ako u Srbiji izbije kakva havarija.

- Ova reverzibilna hidroelektrana (HE) Bajina Bašta, čiji su agregati dole u Perućcu, a koja se napaja vodom iz Zaovinskog jezera, snage je 600 MW. Ta voda odavde, s kote 900 m, spušta se do Perućca na 260 m. A HE Bajina Bašta dole, na Perućcu, koja se napaja vodom Drine, ima ukupno 420 MW. Vidite kako su zlatni ti zaovinski kilovati - priča nam Ljupko Ćirović, direktor VU "Tara", čovek koji je ovde došao kao student i rekreator i prošao sve pozicije do one najviše, te zna svaku stopu planine.

A sad bi voleo da je u nesvakidašnjoj turi, u vojničkom režimu, šumama i proplancima upoznaju i turisti.

Iza brane - Spajića jezero. Jeste da je ljudska ruka umešala prste da skrene Rzav i stvori ova jezera, al' bajka je potpuna - reka, voda, brda, sunce... Beli se gola stena koju je stolećima brusio Rzav, sve do sedamdesetih godina minulog veka, kad podigoše branu. A i narod, koji je bio okrenut Višegradu - gde se trgovalo, kupovalo - silom prilika tad skrenu Bajinoj Bašti.

SAFARI U ČETIRI OPCIJE

1. Sokolarica - Lađevac - manastir Rača

2. Bulibanovac - Dobro polje - Ljuto polje - Gavran - Zborište - Iver - Mokra Gora

3. Janjač - Dikava - Sjenič - Predov krst - Bilješka stena

4. Sokolarica - Osluša - Oštra stena

Tu je i ona - veličanstvena, visoka, vitka lepotica, ponos kraja i Srbije. Josif Pančić baš na ovom mestu otkri je 1875. Sva je svoja, ni prići joj nisu drugi četinari. Gospođica omorika ima i posebne, ljubičaste šišarke, gore na samom vrhu...

Idemo dalje, uz planinu. Promiču zaseoci i groblja kraj njih. Mala, spomenici stariji, vidi se da je tu života sve manje. Zime su ovde pasje, život gorak. A planina lepa, taman za turiste... Listom narod prodavao placeve, pa zidao kuće u Bajinoj Bašti. Sišli u pitominu. Ovde su mahom kad se sunce smiluje. A ono malo krava što još seljani drže na padinama pase "pod ručnom".

Prolazimo kroz Karaklije. Kulja dim, krupniji domaćin na gomilu baca još jednu zaklanu kokošku. Ovce se sabile pod hlad strehe. Upekla zvezda. U drugoj avliji otvorena šupa, puna drva. U selu se mora imati koja cepanica u svako doba.

Stižemo do šume. Iskakanje s kamiona - tri kilometra puta pod noge. Staza uredno obeležena. Crveni krug, a u njemu beli centar. Bezmalo 300 kilometra pešačkih staza premrežilo je Taru. A među njima i one sa žutim centrom - znak da su na evropskoj ruti. Nisu samo mrki medvedi evropski putnici. Ladovina, al' jedva se dah hvata. Minule noći nebo se sručilo na zemlju. Sevale su munje i gromovi, oni planinski. A sad užeglo. Isparenje ne da disati.

Izbijamo na brdo. Šište insekti na žegi. Belo kamenje štrči iz trave, idealno da se pod njega sklone zmije. Zato je važno u planinarenje i pešačenje ići dobro obuven, s dugačkim nogavicama. Ali i štapom. Em ti oslanjanje na njega skida teret s ramena, em kad lupneš u kamen - bežaće sva gamad koja su blizu. A iskusni Ljupko u rancu nosi i serum, zlu ne trebalo.

2.500 dinara košta poludnevna tura

5.000 dinara košta celodnevna tura

Gazimo kozje staze. Duša je u nosu. Raste puls na fit satićima koje nam na startu podeli Bojan. Izbismo na Janjač, bezmalo hiljadu i po metara nadmorske. Neverovatan prizor. Gde god se okreneš, puca pogled. Tamo se beli Mehmed-pašina ćuprija, tamo u magli vrhovi Durmitora, dole puca Srbija... Idealno za selfije i mreže. Sreću kvari ovo teško isparenje, muti pogled... A samo koji metar pod vrhom prolazi i granica, Bosna je pod nogama... Oprez - telefon uveliko hvata bosansku mrežu, da vas roming ne košta.

Uskom stazom se spuštamo kroz šumu.

- Ukoso, noge ukoso, da se ne okliznete. I razmak dva metra, ako neko padne, da ne obori i ostale - upozorava Ljupko.

Već smo na padini. Nekad su tu bili katuni, brvnare ukraj šume još se drže na nogama.

- Stari narod se iskusno zaklanjao od vetrova, bujica i u kraj, da livada pred njim bude cela. Od toga se živelo i preživljavalo. A sad vikendice niču posred livada... Život je postao lagodan - objasni kolega.

Dočepasmo se 'lada po bukvom. I kamiona.

- Davaj jedan energent - smeje se Beograđanin, pa s ladnom vodom koja nas dočeka nateže i čuvenu klekovaču. A on u brendiranoj majici. Slika i prilika turiste na Tari.

Ne ide se u ovaj kraj ako se ne kani kleka probati. Jednostavno, takav je red.

- Vozi, Miško, dalje!

Vožnja u kamionu sad je postala normalna stvar. Ko u najudobnijem autu. Uljuljkali smo se, a glave na mestu... Gazi "tamić" kroz šume, promiču i žuti, evropski krugovi na drveću, pa Sjenič, Predov krst... Leti pogled preko planine, preko Drine.... Al' Bilješka stena ostavlja bez reči. Derventa useca planinski masiv, međ nepreglednim šumama i ogoljene stene i poneki četinar ko s razglednice. A Drina - Drina je jedna. Pre nego što zamakne u Bosnu, pravi zaliv - pravi pravcati, zeleni zaliv.

NACIONALNI PARK TARA U BROJKAMA

24.992 ha površina

80% teritorije pod šumom

290 km planinarskih staza

1.156 biljnih vrsta

58 vrsta sisara

140 vrsta ptica

Ogladni se od puta. Cepamo u kamionu sendviče s pršutom i kajmakom, šta bismo drugo u ovom kraju. Uz "energent", naravno. A za koji dan turiste koji potegnu na "Tara safari" čeka prava poslastica - vojnički pasulj.

- Radićemo četiri ture "Tara safarija", dve poludnevne i dve celodnevne. A ove poslednje podrazumevaju i ručak u prirodi. Stiže nam vojna poljska mobilna kuhinja, u kojoj ćemo isključivo spremati čuveni vojnički pasulj. Vući će je kamion u kom se vozimo, te će nas miris krčkanog pasulja zapljuskivati sve vreme. I na nekoj deonici staćemo da ručamo, biće to nezaboravno - veli nam Ljupko, koji kaže i da cele porodice mogu poći zajedno.

Spuštamo se. Kad eto prepreke - utovar balvana u kamion. Ali vojni kamion ne bi bio vojni da i to ne zaobiđe na uskom šumskom putu. Raste pritisak u ušima, kao kad slećete avionom. S hiljadu i po idemo na 200 metara, na Perućac. Nanizane kućice na vodi, narod izmileo, sunča se i uživa u pivu. Na dnu je i ona, reka Vrelo, poznata kao Godina. Jer 365 metara je duga, s nestvarnim vodopadom...

Pređosmo 100 kilometra u cugu. Evo nas na početnoj tački - hotel "Omorika". Ljupko nam je u zadatak dao, kao što će i svakom turisti koji dođe na "Tara safari", da kući ponesemo pozitivnu energiju. Pa kad je skrckamo, da se vrnemo.

Ko oni mrki "prijatelji"...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić