S namerom dođoh u veliki grad... Baš ta Šabanova nekako ide sad za Lazarom. Bela oprema, zategnute čarape i bela sportska torbica o ramenu... Ništa više ne treba. Srce ne mestu. Marakana, šampioni i Mister. Svi su tu.
Petnaestogodišnji Lazar Ristić prethodne noći jedva da je oka sklopio. Iz Šilova, tamo kraj Gnjilana, put je dalek. U svakom smislu. Bezmalo pet stotina kilometara, plus administrativni prelaz, procedure... A onaj suštinski još je dalji. I do sada izgledao beskrajan.
Fudbal je Lazin život. Nije mu teško da četiri puta nedeljno prevali 55 km do Vranja i toliko nazad samo da bi trenirao u Dinamu. Jer na Kosovu nema gde, okolo su albanski klubovi. A to, nažalost, ne ide. Sve i da proba, digla bi se kuka i motika s obe strane. I tako Laza svake sedmice šparta po 450 kilometara. I stiže i školu da završi, uči... I ne kuka, srećan je.
A sad i presrećan, jer Zvezda je Lazin san.
Prenoćio je s roditeljima kod tetke i teče u Mladenovcu... Da ne zakasni. Pa svi zajedno put Marakane. Sa sve tečom. Ovo je događaj za celu porodicu...
Na ruci dve brojanice. Jedna iz Tumana. Drugu, crvenu tetka kupila tog jutra. U Zvezdu se ne ide bez crvenog. A i radi uroka. Na sve to, Ivanjdan je. Veliki praznik. Valja se i prekrstiti i Bogu pomoliti.
Upekla i zvezda od ranog jutra. Prskalice prskaju po travi pomoćnog terena Marakane, trening je u 10. Sve mora da bude tip-top.
- Ćao, brate. Kako si? - prvi iz zgrade stiže Kanga i na odličnom srpskom pozdravlja dečaka.
Pa podiže tri prsta, za slikanje i uspomenu.
Stiže i kapiten Milan Borjan.
- Zdravo, brate. Potpisali smo ti jednu majicu svi zajedno, da imaš uspomenu - sijaju s majice imena pod 33. titulom Zvezde.
- Srećno! Guraj! - s osmehom će Borjan.
Dolazi i Seku Sanogo. Lazin uzor. Jer i Laza je štoper i zadnji vezni.
Zovu ga i u svlačionicu, nakratko, već je vakat treningu.
- I Borjan, i Sanogo, i Kanga su mi pričali da nikada ne odustajem. Da budem uporan. I hoću. Volim fudbal - Lazar će.
Prolaze lopte, golići, pronose opremu... Prođe i čuveni Pižon... Izlaze i igrači, vise iz ruku kopačke vezane pertlama. Prvo teretana, zagrevanje...
- Dobro došao. Da vidiš da li znamo nešto - smeje je Mister, kako svi oslovljavaju Dekija Stankovića.
Na malom terenu golmani već preskaču prepone.
- Jes, jes... - viče trener im, stranac je.
Lete Borjan i momci. Stiže tim i na veći teren, ispod. Kreće - rukomet! Dobacivanje od ruke do ruke, al' poenta je gol dati glavom!
- Kod nas nije ovakav trening - raširenih očiju gleda Laza idole, koji krenuše i nogama.
Iznad kapiten ne da lopti u mrežu. Al' stigne i da popriča s gostima. Vazda nasmejan, nimalo usiljen, sve da sasluša.
- Sve je moje iz porodice, pa i ponašanje - smeje se Borjan, dete "Oluje", koje pamti rat i progon iz Knina.
Mister prelazi na trening taktike. Vakat nam je poći. Nije to za tuđe oči...
Ispraća nas oklopno borbeno vozilo. Suvenir tik do ovih terena, a zapravo podno Marakane. Sa sve zapetim raketama. A s druge strane puca pogled na Hram Svetog Save. I Lazar međ' njima. Slika od milion reči za dečaka, Srbina s Kosova i Metohije. Rat i krst, stradanje i vera... U bolje sutra i opstanak.
Kurir.rs/J. S. Spasić
NE PROPUSTITE
