Nije im ovo prvi put, odavno Srbi oko Drine slave krvave Petrovdane, Trojice, Božiće... Na groblju u Zalazju iznad Srebrenice juče, na Petrovdan, došli unuci da dedovima čestitaju slavu, praznike, sestre da obiđu braću, majke, sinove...
Trideset je godina ravno bilo juče od krvavog Petrovdana 1992, na groblju u selu spomenik sa imenima meštana pobijenih tog dana. Kraj njega još jedan spomenik, stariji, na njemu imena 94 meštana pobijenih na treće Trojice 1943, kada su ustaše u selu maljevima pobile 40 dece... Ima tu još starijih zločina, nema spomenika...
Još mu nema kostiju
Anđelija Rakić savila se oko tri spomenika, na jednom slika oca Momčila, na drugom brata Mila, na trećem strica Miodraga. Svi pobijeni na Petrovdan. Mila su našli mrtvog koji dan kasnije, Miodragove kosti pre pet-šest godina, Momčilovih još nema.
- Sećam se ko juče da je bilo, majka i ja smo bile u Srbiji kad su javili za tatu i strica, za brata su prvo rekli da je uhapšen... Posle, kad su mami rekli za Mila, samo je jadnica pala na zemlju. Najgore mi je što otac nije nađen, što mu nema kostiju, još gore što Mile nije ostavio potomstvo, bio je oženjen samo tri meseca kad je rat počeo. Iza toga još gore boli ova nepravda, nečije žrtve postoje, nečije ne - ispričala mi je juče na groblju u Zalazju Anđelija.
Mile Stanojević na Petrovdan je izgubio brata Boža, bio kao jabuka, godinu dana ranije i drugog brata Radisava, majka Stanojka godinama živela od groba do groba svojih sinova. Umrla mučenica, ima šest godina. Našla mira duši.
U centru Zalazja srušene kuće svedoci su stradanja.
Živi izgoreli
- Ovde je bila kuća, stara, vlasništvo Rakića. Predveče, pre povlačenja, Orićevi su u kući zatekli desetak ranjenika, Srba, naslagali su preko njih automobilske gume. Na ovom mestu ti mučenici živi su izgoreli. Sve to iz susedne kuće, sakriveni ispod krova, s bombama u rukama, gledali su troje-četvoro meštana... Srećom, nisu ih našli, ali jesu vlasnika kuće, koga su živog zapalili, prepoznali smo ga samo po pantalonama - svedoči Stanojević.
Pored puta kroz selo, istog onog na kome je Milova majka Stanojka Stanojević na krvavi Petrovdan gledala Nasera Orića na belom konju kako komanduje svojima: „Ne pucaj, vataj četnike žive“, juče slike pobijenih Srba. I onih u Zalazju i onih u Sasama, Kravici, Bljevču, Zagonima. Gde god srpsko selo, tu i srpsko stradanje. Među njima i slike malog Slobodana Stojanovića, Mire Dragičević, sudije Slobodana Ilića. Sudija se, kažu, ni mravu u selu nije zamerio, Naser ga na Petrovdan odveo ka Srebrenici, pa mu izvadio oči, isekao uši i zaklao nadomak zaštićene UN zone.
Mladen Grujičić, načelnik opštine Srebrenica, podsećao je juče uzalud da za zločine nad Srbima niko nije odgovarao:
- Nametnuta je slika da je u Memorijalnom centru u Potočarima sahranjeno samo civilno stanovništvo, što nije tačno. Mi to dokazujemo, ali to nikoga ne zanima. Dole su sahranjeni svi oni koji su pobili ove ljude ovde.
Uredno su Srbi poslednjih dana pozivali predstavnike međunarodne zajednice da dođu i u Zalazje. Nije došao niko, sem predstavnika Srbije, ministra Aleksandra Vulina.
- Srpski bol ne zanima nikoga, za srpskim žrtvama se niko ne okreće, za crnim maramama srpskih majki baš niko neće pustiti suzu. Poštujem bol i tugu belih marama Srebrenice, ali ne razumem zašto niko ne može da pusti suzu, podeli bol sa crnim maramama srpskih majki - rekao je Vulin.
I tužna poruka juče iz Zalazja svetu - znamo mi da vi naše žrtve ne samo da ne priznajete, mi znamo da vi ih naše žrtve prezirete.
Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
