UMETNOST KAO TERAPIJA: Ovde leče i muzikom, slikanjem i vajanjem DOKTOR I PACIJENT ČAK NAPISALI I HIMNU "LAZE"

Note pesama Đoleta Balaševića, slike na zidu, keramički nakit... sve je i umetnost i lek iza kapije sektora Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u Padinskoj skeli. Dvesta pacijenata tu je na lečenju, hiljade su njih prošle... A ova poznata klinika dobiće uskoro i svoju himnu, čiji su autori jedan doktor i jedan pacijent!

Prostrano zeleno dvorište, debela hladovina među zgradama, cvrkut ptica... Poveća grupa muškaraca s maskama na licu uredno izlazi u šetnju. Nisu ni stari, mahom. Pred zgradom, na čijem ulazu je letnjikovac, dočekuje nas psihijatar dr Goran Đinđić, pomoćnik direktora "Laze". A unutra zidovi na svakom koraku prekriveni slikama. Zanimljivim, lepim... U dnu sale pano sa smajlijem "I ja idem u Lazu"... A prekoputa klavir. Na njemu notna sveska...

Pacijenata je raznih dijagnoza, a kako nam veli dr Đinđić, najviše onih sa šizofrenim pihozama. Ti ljudi bolest uglavnom otkrivaju između 25. i 40. godine života. Lečenje ovde, u proseku, traje 30 do 35 dana na dva klinička odeljenja. Ali zna i da bude duže i da se meri mesecima kada je reč o onom produženom uz rehabilitaciju, što se čini na tri odeljenja.

- To su malo teži pacijenti, kojima treba više podrške, a ovde su da bi se pripremili za boravak u kući ili u nekoj ustanovi socijalne zaštite. Sve pacijente lečimo i umetnošću. Likovnu sekciju uvek vodi neko od njih, isto je i s muzičkom, sad imamo dva pacijenta koji sviraju gitaru. Uz muziku pacijenti se rasterete, skrenu misli s boravka u bolnici i evociraju lepe uspomene - priča dr Đinđić i dodaje da sve radne, pa i ove umetničke terapije dolaze na red kad pacijent izađe iz te akutne, praktično najgore faze bolesti, kad je bezbedan i za sebe i za druge.

Sudbine su ovde razne, ali u mnogo čemu i slične. A svakako potresne. Ali dr Đinđić ipak ima posebnog pacijenta.

NI KUSTOS NE ZNA ODGOVORE

Nataša Stepanović je i žena koja je pre korone sa svojim pacijentima prošpartala Srbiju, ali i Beograd, na ponos svih njih i cele "Laze".

- Obavezno smo jednom nedeljno išli u muzej, najverniji smo njihovi posetioci. Recimo, odemo u dvorski kompleks na Dedinju i mi smo se ponašali savršeno. Naši pacijenti nikada ne dotiču eksponate, osim na izložbi "Dodirnimo prirodu" u Prirodnjačkom muzeju, gde je poenta da se dodiruju. A penzionerke koje su u isto vreme bile na dvoru sve su morale da pipnu, escajge, vaze... Naši pacijenti postavljaju puno pitanja, pa nam se desilo i da kustos ne zna odgovore - priča Nataša i veli da su išli i na Šargansku osmicu, u Vrnjačku Banju, Ečku....

- Kompozitor, došao je ovde nakon pokušaja samoubistva. Prvo mu nisam verovao da mnogima drži časove pevanja, pominjao je poznate pevače s kojima sarađuje. Međutim, kad sam se uverio da je tako, dozvolili smo mu čak i da drži časove pevanja onlajn. Evo, baš ovde mu je bio studio - priča dr Đinđić, te veli i da, kad je to u redu pacijentima, dozvoljavaju i telefone i internet, jer treba ih dobro spremiti za povratak u spoljni svet.

Pacijent kompozitor nastavio je život u domu, ali nije prekinuo kontakt s doktorom koji svira gitaru. Naprotiv:

- Imamo i zajedničku pesmu, biće himna "Laze", nadam se da će biti urađena i u nekom studiju. Tekst još treba srediti, ali muzika je tu, nas dvojica smo je komponovali.

Mocart, Bah i klasično društvo podrazumevaju se kao terapija, ali pacijenti listom ovde traže pop i rok. I to onaj stari. Neverovatno, ali muzički ukus im je sjajan. Nema treša, nema folka.

- Pošto i sam sviram gitaru i dugo sam vodio muzičke sekcije, pa organizovao i kviz, u kom ih delim na grupe, pa odsviram nekoliko numera, koje treba da pogode. Kad sam odsvirao "Stairway to heaven", ustao je pacijent, koji apsolutno nikad ništa ne govori, i viknuo: "Stairway to heaven!", pa zapevao. Sjajan prizor, sjajan efekat - priča doktor.

Gore, na spratu, atelje. Neka ulica se pomalja na platnu, niču zgrade pored... Četkice i boje na sve strane. Prekoputa keramička radionica i velika peć. Na stolu skoro gotova lampa. Mnogo truda, strpljenja i spretnih poteza u nju je uloženo. A tu je ponos svih njih - keramički šah. Remek-delo pacijenta, koje nam pokazuje defektolog Nataša Stepanović.

- Dok nije bilo korone, koja je sve zaustavila, naša poznata vajarka Nataša Bojanić radila je s pacijentima. Rezultati su fenomenalni, bio je to vrlo plodan period, tokom koga je nastalo mnogo radova, značajne umetničke vrednosti, a koji su razgrabljeni na dve prodajne izložbe. I upravo i ovakva terapija ima za cilj da dopremo do njih, da ih podstaknemo, da neke želje i sklonosti razvijemo, da ih malo oslobodimo i da uživaju u tome - priča nam Nataša.

A da uživaju, vidimo već u prizemlju. Do kutka s prodajnom izložbom vodi nas Nataša Maroš, glavna sestra sektora Padinska skela, jer sestre su srce i duša svake bolnice.

Keramičke posude, savršeni dekupaž i nakit... Niko ne bi rekao da ovi ljudi, koji su već ušli u susednu sobu za odmor, imaju teške dijagnoze i poremećaje. Jer ovo je perfekcija...

Puna je soba. Dve dame kraj taze slike vaze sa cvećem igraju tablić.

- Dere me ceo dan - smeje se mlađa.

Tu je i šah... Ali i makete kuća koje jedan pacijent sprema za neku dečicu.

Ljudi, kao i svi drugi. Čovek nikad ne bi rekao da im nešto fali. A opet, osećaj je nelagodan, da ne pomisle da ih drugačije gledaš, da ne kažeš nešto pogrešno, da li je osmeh preteran...

Gitara je na dvosedu. Hvataju je "učitelj" - stari pacijent - i njegov novi đak.

"Gdje, pokaži mi... Gdje, kad tužne sudba ne voli...", ispraća nas savršena melodija i glas koji odzvanja u glavi evo već dva dana...

BLISTAVI UM

Među pacijentima je, veli dr Đinđić, i čovek koji je završio medicinu, ali zbog teške dijagnoze, šizofrenije, nikada nije mogao da se zaposli:

- Održao je takvo predavanje iz interne medicine s najnovijim podacima da ni svi lekari ne znaju o čemu govori. Bio je i američki đak i preko brata traži da dobije najnovije knjige i studije.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić