Bojan Vesović (19) je kao mladić početkom 1992. godine iz rodnog Kragujevca otišao u Prištinu, na Kosovo i Metohiju na redovno odsluženje vojnog roka. Nije ni slutio da će već krajem juna iste godine okončati svoj kratki život, u najstrašnijim mukama u hrvatskom logoru Lora u Splitu.
Mladi Vesović se 16. januara 1992. godine kao regrut Jugoslovenske Narodne Armije obreo na aerodromu Slatina u Prištini. Položio je zakletvu, a obuku nije prošao do kraja, već je njegova jedinica dobila prekomandu u aprilu 1992. godine, da idu u Bosnu i Hercegovinu gde je već besneo rat.
Dana 22. aprila 1992. su za kratko otišli u Krajinu, prvo u Knin, pa na aerodrom Udbina, u Lici. Onda su ih povukli u Čelebić (Hercegovina). Odatle je čak poslao razglednicu svojoj porodici. To je bio njihov poslednji kontakt, odnosno poslednja vest o njemu da je živ.
Nije prošlo dugo, došlo je do nove prekomande pa je jedan deo njegove prištinske jedinice premešten, a on je ostao u Čelebiću. Tu je kao tenkista imao žestoke okršaje sa hrvatskim "bojovnicima" koji su napadali kasarne i objekte JNA, najviše u Lijevanjskom polju.
Njegova porodica se stalno kod nadležnih institucija raspitilvala šta se dešava sa njihovim Bojanom, da li je živ ili je poginuo, zašto nema vesti od njega... Išli su i u Generalštab i Ministarstvo odbrane, ali dugo nisu dobijali vesti. Tek sredinom septembra 1992. godine im je rečeno da im je sin u Kninu u bolnici.
A onda 26. decembra 1992. godine njegova porodica dobija i zvanično vest da je Bojan Vesović ubijen u hrvatskom vojnom zatvoru - Lora. Ta informacija je dobijena od nekih svedoka - logoraša koji su uspeli da dobiju zamenu i izvuku se iz tog pakla.
Bojanov otac Miroslav Vesović, nije dočekao suđenje. Preminuo je 12. decembra 2008. godine, mesec dana po podizanju optužnice protiv hrvatskih vojnika za Bojanovo ubistvo.
Bojan Vesović je 2. maja 1992. godine ranjen u predelu butine, ali njegova rana nije bila opasna po život. Bojan, koga su saborci zvali "Beli Orao", zarobljen je sa još deset vojnika tog 2. maja 1992. godine u rejonu Lijevna. Civilnim kamionima su prebačeni za kratko u privatne zatvore, a potom u zloglasni logor Lora.
Lora je, inače, bila bivša ratna luka i nastavno-školski centar JNA, koju su pripadnici JNA napustili početkom 1992. godine (u skladu sa sporazumom Vlade SR Hrvatske i Generalštaba JNA), a odmah potom ulaze pripadnici Vojne policije Hrvatske i osnivaju koncentracioni logor. Za upravnika je odabran Tomislav Tomo Duić iz Vukovara.
Bojana Vesovića su, kako su kasnije svedočili njegovi zatvoreni drugovi - logoraši, hrvatski vojnici tukli po rani. Pošto nije dobijao lekarsku negu, rana se proširivala, mučitelji su nastavili da ga zlostavljaju i mesec dana kasnije. Teško je čak i opisati kroz šta je sve ovaj mladić prošao za nekoliko nedelja. Za vreme mučenja i batinanja, njegovi dželati obavezno bi puštali glasnu muziku - da se ne čuju krici.
Toliko su ga tukli da je bio potpuno crn od podliva po telu, ljubičast u licu, a na nogama je imao otvorene rane, tako da su se videle rupe, a ćelija je bila sva umazana od krvi. Utrljavali su mu mast u rane na bedrima kako bi se lakše zagnojile, skakali su mu po ranjenoj nozi i činili sve kako bi se ozlede što više inficirale. Mučen je i strujom, a nož su mu zabadali u ranu.
Dok je Bojan bio zatočen u ovom kazamatu, bio je smešten u zloglasnom Bloku C, u koji predstavnici Međunarodnog Crvenog Krsta nisu nikada imali dozvoljen ulaz. Odbijao je da jede, a čak i kada je prestao da daje znakove života njegove ubice su nastavile da udaraju po njemu.
Bojan Vesović je umro krajem juna 1992. godine od zadobijenih rana u najstrašnijim mukama. A najviše nad njim su se iživljavali stražari Anđelko Botić i Ante Gudić. Njegov leš je stavljen u kutiju za municiju, a potom prebačen u Bosnu. To je bila redovna praksa u Lori.
Dvanaest godina nakon Bojanovog ubistva, pronađeni su njegovi posmrtni ostaci u Bosni i Hercegovini, u rejonu grada Duvna, u jednoj masovnoj grobnici. Njegove kosti prebačene su u Banja Luku, gde je obavljena DNK analiza, koja je sve to potvrdila. Bojanova porodica je njegove posmrtne ostatke sahranila u Kragujevcu na groblju Bozman i podigla mu spomenik još 1993. godine.
Kao Bojanovi mučitelji označeni su Tomislav Duić (1969.) iz Vukovara, upravnik logora Lora, Tonči Vrkić (1960.), zamenik Tome Duića, Emilio Bungur (1960.), stržar u Lori, Ante Gudić (1971.), stržar u Lori i Anđelko Botić (1968.), stražar u Lori, piše RTS.
(Kurir.rs/ RTS)
NE PROPUSTITE
