Da nije verskih matičnih knjiga, Mihajlo Pupin nikada ne bi dokazao da je u nekim selima u Banatu većinsko stanovništvo bilo srpsko i ona bi, posle Prvog svetskog rata, pripala Rumuniji, a ne Srbiji.
Ove važne crkvene matične knjige su, na osnovu Zakona iz 1946, date opštinama na prepis, s obavezom da ih vrate do 31. decembra 1950. Međutim, nikada nisu prepisane, niti vraćene vlasnicima. Postoji čak 161 zahtev za vraćanje ovih knjiga ali do danas ovaj proces nije ni blizu okončanja.
Siniša Rajić iz Agencije za restituciju razjasnio je ovu pojavu u emisiji Puls Srbije.
- Stanovi od nacionalne i verske strukture pa i drugi podaci mogu se izvući iz ovih knjiga. Pošto se radi o pokretnim stvarima, Vlada je donela jedan zaključak da se sa crkvama i verskim zajednicama zaključe sporazumi o vraćanju tih knjiga crkveno-verskim zajednicama - rekao je Rajić.
A šta statističari mogu da saznaju iz ovih knjiga Rajić je objasnio.
- Tu su: Matična knjiga krštenih, venčanih, umrlih; struktura o bračnom stanju, koliko je dece jedna porodica imala, zavisi od profila koji te podatke traži. Ti izvodi su javne prirode i vi možete ostvariti svoja prava preko njih. To je npr. pravo na restituciju - ispričao je Rajić.
Na koji način bi vlasnici trebalo da brinu o ovim knjigama, Rajić je naglasio da se radi o Zakonu o kulturnom dobru.
- Arhivski fondovi ne bi trebalo da se rasparčavaju. Moraju da se čuvaju na određenoj temperaturi, u tehnički prihvatljivim uslovima, to je kulturno blago
Matične knjige su jedan od činjeničnih dokaza o stanovnicima koji su živeli na tom području.
- One su javne isprave i po zakonu dokazuju ono što je u njima navedeno. Ako imate na nekom području matične knjige, koje su vodile crkve u startu imate versku strukturu, a i nacionalnu - rekao je Rajić.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
