Igor Janković i Dušica Petronijević čuju se za svaku Novu godinu, Božić, Vaskrs... skoro deset godina. Ali sreli se nisu. Previše je teško, posebno za nju. Srce njenog sina Igora kuca u Igorovim grudima.
- Uvek mi je teško, ali kad čujem da je Igor dobro, dobro je i meni. Iako je prošlo 10 godina, još nisam spremna da ga vidim. Ne bih mogla a da ne ponesem slušalice da čujem srce moga sina kako kuca u njegovim grudima - kaže za Kurir medicinska sestra Dušica Petronijević, majka Igora Petronijevića, koji je umro sa svega 26 godina od moždanog udara.
U Petrovcu na Mlavi jedne novembarske noći te 2013. Igoru je pozlilo. Ni to što je odmah prebačen u Beograd nije vredelo - moždani udar bio je razoran. Dok je Igor Petronijević u Kliničkom centru Srbije brojao poslednje sate života već moždano mrtav, Igor Janković iz Banatskog Karlovca u istom tom kliničkom čekao je da mu izvade zub. Jer pokvaren zub može biti fatalan za čoveka čije srce radi sa svega devet odsto. Čekao je na donirano srce da bi preživeo.
- Koksaki mi je razorio srce, došao sam dotle da sam pomoću štapa išao u WC. Legao sam na Drugu hiruršku u Beogradu da čekam novo srce. I žurno me vode na snimanje zbog tog zuba, daju mi tablete za smirenje. I odjednom prof. dr Miljko Ristić mi kaže: "Imamo srce! Idemo u salu." Šta ću, kud ću, moram, gore od ovoga nema, umirem, a bio sam preplašen - priča za Kurir Igor Janković, koji je tada imao 37 godina.
Bilo je to srce imenjaka iz Petrovca na Mlavi.
- Teško je, mnogo. Dete nam je bilo mrtvo, nemaš ga više i znaš da završava u grobu, znaš put raspadanja, truljenja... A znali smo i da ako doniramo njegove organe, možemo spasti neke ljude. Naš Igor je spasao tri života. Sudbina je htela da srce dobije jedan Igor, a bubrege su dobili jedan čovek iz Niša i jedan iz Pančeva - priča Dušica.
MUKE S INVALIDSKOM PENZIJOM OD 20.000 DINARA
- Deset godina kasnije živim normalno, vozim bicikl, jedem slaninu i čvarke, idem u lov, ribolov... Ne bi čovek rekao da imam transplantirano srce. Jedino što ne potežem baš previše. U invalidskoj sam penziji još od pre presađivanja srca. Penzija mi je svega 20.000, žena radi za minimalac, ali borimo se nekako da deca ne oskudevaju. Nije lako nimalo - veli Igor, koji je bio zanatlija.
Iza Igora je ostao Dušan od godinu i po dana. I ne seća ga se. Zna ga sa slika. A onda je pre dve-tri godine našao isečak iz novina s tekstom nastalim po Igorovoj smrti. Majka Aleksandra mu je objasnila šta je porodica uradila i koliko je njegov tata pomogao. Dušan je sada stasit dečak, na jesen će u peti razred. I jednu želju ima.
- Traži da ga upoznamo sa Igorom, da vidi čoveka u kome kuca srce njegovog tate. Ali nismo spremni. I posle deset godina još je sve sveže i preteško. Samo neka Igora srce što duže služi. Kaže da je pun snage i elana, da je čak skinut i s nekih kontrola i lekova. Baš mi je drago, ima dva deteta, koja i dalje nisu mnogo velika. Meni je malo lakše što moj sin živi kroz njega - veli Dušica, dok nam Igor Janković priča:
- Moji sinovi su imali tri i pet godina kad sam čekao srce, svestan da ću umreti ako ga brzo ne dobijem. Dušan je, nažalost, ostao bez tate, ali zahvaljujući njegovoj porodici, moja deca i danas imaju tatu. Igoru uvek palim sveću za pokoj duše. Njegova mama Dušica voli da me čuje, da zna da sam dobro. Drago joj je što sam još među živima. Dok sam ja živ, kroz mene živi i njen Igor. Neizmerno sam joj zahvalan, kao i celoj njihovoj porodici, ali i lekarima i osoblju Kliničkog centra.
IGORA NISU ZABORAVILI
Dušica priča i da je njen Igor bio omiljen u Petrovcu na Mlavi, te da ga ovo mesto nije zaboravilo, kao ni njegov Partizan, čiji je strastveni navijač bio:
- Deset godina sportski savez organizuje memorijalni turnir u njegovu čast. Na našoj zgradi je ogroman Igorov mural, ljudi iz Partizana nas ne zaboravljaju.
Jedni za druge su saznali iz medija, kao i to da su na 140 km udaljenosti, te su rođaci Petronijevića išli u Banatski Karlovac.
- Igorova rodbina došla je kod mene malo pošto je urađena transplantacija. Bilo je jako teško i emotivno. Nismo mogli da se smirimo ni ja ni oni - veli Igor.
A Dušica poručuje:
- Da prođe još malo vremena, pa ćemo se videti. Doći će jednom i taj dan...
Kurir.rs/Jelena S. Spasić
NE PROPUSTITE
