KURIR JE UŠAO I U KABINET LEKE RANKOVIĆA: Ovo je skriveni ulaz moćnog šefa Udbe, priča se da su u podrumu MUČENI LJUDI (FOTO)

O Aleksandru Leki Rankoviću Srbija opet priča i to 40 godina nakon smrti, jer je na javnom servisu krenula gledana serija "Drug Marko". Kurir je u petak je ušao u kuću na Senjaku u Beogradu u kojoj je živeo Aleksandar Leka Ranković, a koja je odavno ruina. Nekadašnja vila sada je ukleta kuća strave u kojoj se klinci opijaju.

Još su sveži tragovi moćnog šefa Udbe i prvog policajca posleratne Jugoslavije u kamenoj zgradi u Kneza Miloša 82 u centru Beograda!

Iako je prošlo više od pola veka od čuvenog Brionskog plenuma, kada je Tito i zvanični šutnuo figuru broj dva u SFRJ Aleksandra Leku Rankovića, prostrani kabinet na drugom spratu čuva stvari čoveka koji je odlučivao o životu i smrti sve do te prelomne 1966.

Kamene kolonade zgrade oduvek su privlačile poglede, a slučajnost je htela da dve godine posle Lekinog sunovrata zgradu kupi Jugoslovensko rečno brodarstvo (JRB), čije ime je i danas isto iako je Jugoslavija odavno upokojena. I baš u sređenom i prelepom kabinetu direktora JRB vreme je u neku ruku i stalo. Udba je davno iseljena, ali ne i sto, stolica, plakari i grb šefa Titove tajne policije.

Savršeno čisti i sređeni dugi hodnik na kraju vodi najpre do čekaonice. A unutra, za vratima, još je drveni čiviluk na koji su kačili kapute dok su na kanabeu sa strahom ili nadom čekali poziv za ulazak u drugi najmoćniji kabinet SFRJ. Drveni zidovi sa sve plakarima i starim ključevima, koji idu u one velike rupe, vode do sekretarice, a potom dalje u centar. Nema više slika i bista Titovih, sad je u vitrini figurica vojvode Živojina Mišića. I, naravno, na sve strane brodovi... Tu je i kaljeva peć, netaknuta.

Iznad vrata kabineta drveno kormilo, a ispod proviruje izrezbareni grb sa šest buktinja i uklesani datum - 29. novembar 1943. Levo još jedna kaljeva peć. Žara nema otkad nema Leke. Duž kabineta ogroman konferencijski sto. U čelu je sedeo on. A potom svi direktori JRB. Sad je tu i stočić s telefonom, da bude pri ruci šefu. Ali i mašina za rezanje papira.

- Udba je u krvi ove zgrade, sve dokaze odmah uništiti - kreće šala, a uistinu firma je ekološki osvešćena i sve što može reciklira.

U čelu stilski sto - njegov. Na drvenom zidu, kao plakaru, ikone Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca. Umesto Titove slike. A drveni zid kucka kao da je iza prazno. Možda neki tajni prolaz, soba?! Kolale su decenijama priče da je ova tvrđava puna tajnih hodnika i tunela. Da se nije znalo ko gde može da "tisne" i gde su sve udenuti prislušni uređaji.

Godinama ih je slušala i Senka Torlaković, koja u kamenom zdanju radi još od 1985.

- Pričalo se da smo svi prisluškivani, da je svuda svakakvih uređaja, da je Udba još među nama. Govorilo se i da su u podrumu maltretirali i mučili ljude, da su dole odvođeni na isleđivanja. Ne znamo ništa o tome. U podrumu je savršeno složen arhiv. A nismo se ni obazirali na te priče, niti smo ikakve probleme imali - priča nam Senka, pa nastavlja:

- Oduvek sam ovu prelepu zgradu doživljavala kao JRB, kao našu zgradu. Pa i sami zaposleni su je kupili, a potom je postala državna. I ponosni smo na nju. Tokom bombardovanja 1999. pored nje je srušena zgrada MUP, a njoj ništa nije falilo, samo je koje staklo puklo. Vidite kako je stamena i postojana!

Ipak, jedan tajni prolaz je siguran. Desno od onog stilskog stola su vrata, koja je samo on otvarao. Izbija se na toalet i sobicu za odmor, pod ključem.

- Pre neku godinu odatle smo izneli stari, mali krevet koji se spuštao i podizao uza zid po potrebi. Nije mi jasno kako je iko, pa i Ranković, stao u to i kako je mogao da se odmori na tome. Bio je skroz raspadnut, bacili smo ga - priča nam zaposleni koji nas je proveo kroz zgradu.

Naniže pada stepenište. Ovde je vreme stalo. Zidovi zeleni, oljušćeni, prekidači starinski, na okret, jedva pale svetlo. I to ne svako. Lampe metalne, vire prašnjave sijalice. Niz stepenice se pružaju metalne šipke.

- Nekad su držale crveni tepih - veli naš domaćin.

Izbijaju na vrata na kolskom ulazu. Jedino su ona nova, još pod najlonom. I zaključana - samo još fali da kroz tu razvalinu neko provali unutra.

Niko nije znao kad Leka ulazi, ni kad izlazi. Tim stepenicama je koračao samo on. I njima se spustio poslednji put leta '66. Uzbrdo, dotad svemoćni Leka Ranković, više nikad nije...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić

Bonus video: