KURIR NA MESTU POGIBIJE VOJVODE VUKA! Stradao sa slikom ćerkice koju nikad nije video! Tek kad je bio mrtav, UHAPŠEN JE APIS!

Gruništa - Staravinski vis. Na omanjem proplanku usred šume, na više od hiljadu metara nad morem, s pogledom na slavni Kajmakčalan, mesto je na kom je kuršum prošao kroz srce legendarnom vojvodi Vuku. Mesto na kom je 29. novembra 1916. mrtav pao u 36. godini neustrašivi četnik Vojin Popović, sa slikom ćerkice koju nikad nije video. I, na koncu, mesto u nedođiji Severne Makedonije na koje retko ko ide. Ali mi jesmo.

Čim se prođe Bitolj, kreću usponi i krivine. I praktično pustoš. Sve do jednog sela u kom su listom stare, oronule kamene kuće. Ali i čeljad u njima. I satelitska antena na pokojoj. Žalostan prizor.

Kasno je popodne. Usponu nikad kraja. Samo da izbijemo na čistinu, pa da pređemo u džipove. Nebo se spušta na zemlju. Lije ko ih kabla. I to baš kraj putokaza za Gruništa, kako piše. Zvanično, država Srbija obnavlja spomen-ploču slavnom vojvodi, postavljenu verovatno još za vreme Prvog svetskog rata. Delegaciju predvodi Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ali tu su i predsednik i potpredsednik pokrajinske vlade Igor Mirović i Zoran Gojković.

Pakujemo se u tri džipa UAZ. Od pre Hrista su. Nikola Rogan, koji je napravio većinu ovih fotografija, i ja smeštamo se u gepek, na sedišta jedno naspram drugog.

- Još nam fali harmonika i prasići, pa da bude ko u "Ko to tamo peva" - smejemo se.

Vozi Robert ko munja.

- Stariji je ovaj ruski džip od svih vas, čak je 1976 - smeje se zadovoljno - a gledajte kako gazi. Al' u njemu "mečkin" motor.

Ulazimo u šumu. Uzak put, a drveće se sastavilo tik iznad krova. U vratima i sekirče. Kuda sve krstari, nikad ne znaš kad će zatrebati da potkreše neko drvo, prokrči put.

Na prednjem sedištu državni sekretar Miomir Đorđević već pravi video nestvarnog putešestvija do značajnog mesta.

PESMA Hladni visovi

Vojvodi Vuku

Baš tu gde on mrtav stoji i svoje vojnike u večnom snu doziva

I danas se vidi mladić pokoji kako u hladnom lesu prebiva.

I svi se visovi klanjaju jednom visu i jednom vuku,

Staravinski vis umoran leži uz noge Kajmakčalanu,

Četnici bez kapa ćute, vojvoda sklopljenih ruku

A tuđa polja žute li se, žute

Umire sve i rađa se u danu

(Igor Mirović)

- Evo nas u UAZ, mašite... - smeje se.

U kadar ulazi i Nikola Filipović, čelnik Udruženja dobrovoljaca 1912-1918.

Sledi čistina. U blizini nigde žive duše, ali tu je deponija sa sve madracima i starim kantama. Šipurci kraj puta već uzreli. Evo ga i sunce. I duga! Al' i šuma odakle više ne može "Rusom". Put pod noge. Nedugo. Koji minut i tu smo! Prešli smo više od 50 km od Bitolja.

Na malom proplanku kamena stena. Možda baš ona na kojoj je ranjen u ruku tog popodneva 29. novembra. U njenom dnu ploča: "Ovde pade vojvoda Vuk". A gore na kamenu, rumena jabuka. Neko je ipak dolazio. Mnogi su tog dana bili na Kajmakčalanu, pa neko i ovde svratio.

SAMO AKO SE SEĆAMO LJUDI KAO ŠTO JE VOJVODA VUK, IMAĆEMO BUDUĆNOST

Ministar Selaković je na Staravinskom visu uručio Igoru Miroviću plaketu Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918. kao pokrovitelj obeležavanja 120 godina od osnivanja udruženja.

- Čast mi je da vam uručim plaketu udruženja čiji su članovi bili i vojvoda Vuk, i Voja Tankosić, i general Božidar Janković, ali i mnogi drugi dobrovoljci, četnici koji su porobljeni narod Stare Srbije i Makedonije oslobađali od petovekovnog turskog ropstva. Čast mi je što mogu da vam je uručim na mestu pogibije legendarnog vojvode Vuka. A jedan od razloga za to je i što ste bili prvi čovek koji me je pozvao posle objave da ćemo ovu spomen-ploču obnoviti i lično ponudili svaku pomoć - kazao je Selaković, dok je Mirović zahvalio uz reči:

- Samo ako se sećamo ljudi poput vojvode Vuka, imaćemo budućnost. Ako se tih ljudi ne budemo sećali, ako ih izbrišemo iz našeg pamćenja, onda ni naša budućnost neće biti onakva kakvu je želimo.

Taj 29. novembar 1916. bio je najteži dan Dobrovoljačkog odreda, svedočili su preživeli ratnici vojvode Vuka, potpukovnika Vojske Kraljevine Srbije. Čoveka koji je kao dete s roditeljima pobegao iz rodne Sjenice od turskog terora. I to u Kragujevac. Koji je završio vojne škole, a vatreno krštenje kao četnik imao na čuvenom Čalopeku 1905, u Makedoniji, a posle se kalio po najtežim terenima svih naših ratova za oslobođenje.

Dan je bio oblačan i s vremena na vreme maglovit, kako piše u knjizi "Vojvoda Vuk - ratnička legenda", a Bugari su napadali od ranog jutra.

- Oko 14 sati jedna Vukova čeka... naglo je počela da popušta. Vuk je... poveo u juriš, podilazeći pod samo stenje, na koje su bili načičkani bugarski vojnici. Zlom sudbinom odnekud je doletelo parče granate i pogodilo ga u desnu ruku. On se na to nije ni osvrnuo, već je munjevitom brzinom prebacio pušku u levu ruku i krenuo napred... U punom zamahu ka tom cilju trajno ga je zaustavio hitac ispaljen s visoke stene. Velikog vojvodu Vuka zrno je pogodilo ispod desnog pazuha, prošlo kroz srce i izašlo na suprotnu stranu. Vuk je pao na ruke svojih saboraca, koji su ga hitro uvukli u zaklon da ne bi pao u ruke neprijatelju - rekao je jedan vojvodin saborac.

POSLAT DA POGINE? TEK KAD JE VOJVODA VUK BIO MRTAV, UHAPŠEN JE APIS!

Važan "detalj" je da vojvoda Vuk gine 29. novembra, kada praktično prestaje da postoji i njegov Dobrovoljački odred, jer je ono malo njih preživelih rasuto po drugim jedinicama. Vojin Popović je bio istaknuti "crnorukac", a u knjizi "Crna ruka" Vase Kazimirovća piše:

- Hapšenju Apisa i ostalih crnorukaca pristupilo se tek pošto je skršena snaga Dobrovoljačkog odreda, kojim je komandovao vojvoda Vuk. On je navodno izazvan da prihvati najteži odsek na bojištu. Poginuo je u borbi s Bugarima i odred je uništen. Po mišljenju B. Hrabaka, na odred vojvode Vuka računalo se kao na jedinicu koju "Crna ruka" može u svako doba upotrebiti po svojoj volji i potrebi - piše u knjizi.

Vojvoda Vuk je sahranjen 11. decembra na Zejtinliku (posmrtni ostaci preneti u Beograd 1923). A novine su zabeležile da je nad grobom, kada je trebalo da drži poslednje oproštajno slovo, Apis zaplakao. Četiri dana kasnije - 15. decembra 1916, Apis je uhapšen, a streljan je 26. juna 1917.

Nenad Lajbenšperger kaže da ima nekoliko verzija smrti vojvode Vuka, te da se sa sigurnošću ne može reći koja je tačna. Možda najmanje verovatna je ona po kojoj ga je ubio neko naš. Više saboraca je ostavilo sećanja i svi su saglasni u jednom - da je prvo ranjen, a da ga je zatim metak smrtno pogodio. Razlikuju se po tome da li je ranjen iz puške ili od granate, neki su tvrdili da je to bilo malo ozbiljnije, drugi da nije i da je odmah nastavio da se bori. Za samu smrt su manje-više saglasni da ga je ubio bugarski vojnik koji je iz blizine pucao, a metak je prošao kroz srce, te da je na mestu umro. Naši su odmah ubili tog vojnika - kaže za Kurir Lajbenšperger i dodaje da postoji priča da ga je kralj Aleksandar poslao tamo da bi poginuo, ali da za to nema dokaza:

- Činjenica je da je bio na čelu dobrovoljaca i da se po nekim vojničkim pravilima oni uvek šalju na najteža mesta, jer će se sa svojim entuzijazmom uvek pokazati kao bolji ratnici nego regularna vojska. Uvek je slat na najteža mesta. Imamo podatke i da se povremeno tome protivio, tvrdeći za neke napade da su suludi, ali na kraju je izvršavao naređenja Vrhovne komande po cenu velikog broja života u svom odredu. I Grunište je bilo takvo mesto. Poslati su ratnici najveći po hrabrosti i požrtvovanosti. Vojvoda Vuk je kao oficir imao mogućnost da šalje vojnike napred, ali bio je junak i častan oficir, koji je učestvovao u borbi.

Na Gruništima je bio i čuveni dr Aleksandar Kostić kao trupni lekar, inače otac Vokija Kostića, kompozitora.

- Bitka traje već dva dana i dve noći. Za to vreme šest puta sam čuo glas vojvode Vuka: "Junaci, za mnom. Gruništa moraju biti naša! A trećeg dana borbe - tišina. Ni puška da opali, ništa da se čuje, a ranjenici dolaze. Nose ih, vuku ih, ima ih na desetine. Nigde pucnja, a toliko ranjenih!... Tog, trećeg dana, Gruništa su bila klanica. Na njegovom vrhu zavijorila se srpska zastava. Ali, gle, u času pobede nastade ridanje, plač ranjenika. Šta se dogodilo sa ovim neustrašivim ljudima, koji su hiljadu puta gledali smrti u oči i nisu ustuknuli? Koga to nose, za kim toliko ridanje ovih ljutih bojovnika? Spustiše nosila i ja pogledah plašt: vojvoda Vuk! Kao da je zaspao... - sećao se dr Kostić.

Godinama kasnije Dragana Kovačević, koja je bočni potomak vojvode Vuka, ispričala je da je vojvoda poginuo sa slikom ćerkice Slobodanke, rođene 21. aprila 1916, koju nije ni video.

- Vojvoda Vuk, dok je bio na položaju, primio je sliku ćerke Slobodanke i pismo o njenom rođenju, tako mi je tetka pričala. U mojoj porodici se stalno pričalo da su ga s tom slikom i pismom našli kad je poginuo - piše u pomenutoj knjizi.

UGAŠENA LOZA - ĆERKA NIJE IMALA DECE

Vojin Popović je malo pre početka Velikog rata, 10. februara 1914, dobio odobrenje za ženidbu, pa se sa Jelisavetom Karakašević dva meseca kasnije venčava u Sabornoj crkvi u Beogradu. Kum bio je generalštabni pukovnik Milan Gr. Milovanović Pilac, inače osuđen na smrt u Solunskom procesu, što je preinačeno u 20 godina robije, dok su gosti bili i drugi poznati "crnorukci" Apis i Vojislav Tankosić. Dok je bio na Solunskom frontu, 21. aprila 1916, rodila mu se kći Slobodanka, koja je kasnije izučila trgovački akademiju i 1943. se venčala sa Istraninom Franom Brumnićem. Jedno vreme žive u Puli, pa se vraćaju u Beograd, ali zbog oskudnog života i posla idu u Lazarevac. Kad je Frano preminuo 1985, Slobodanka prodaje stan u Lazarevcu jer nemaju dece i ide u Dom penzionera na Bežanijskoj kosi u Beogradu. Tu je umrla u bedi 1994. Tako je ugašena loza vojvode Vuka.

Ova spomen-ploča podignuta je verovatno, kako reče ministar Selaković, 1916, odmah po pogibiji. I 107 godina kasnije je obnovljena. Bar toliko Srbija može.

- Staravinski vis je preživelim srpskim vojnicima bio kao svetilište. Daću sebi za pravo da kažem - od Prvog i Drugog srpskog ustanka pa do dana današnjeg vojvoda Vuk je možda najveći junak kog je Srpkinja rodila - rekao je Selaković.

PLOČI NA MESTU POGIBIJE GUBI SE SVAKI TRAG

Restauraciju i konzervaciju ploče na mestu ranjavanja vojvode Vuka izveli su stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Postavili su i informacionu tablu na putu za mesto pogibije, kao i putokaze, a sve je finansiralo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

- Ne znamo ko je postavio spomen-ploču, nismo uspeli da nađemo podatak o tome, najverovatnije je tu stavljena još tokom samog rata. A kasnije, 1939, kad je grupa oficira entuzijasta obilazila mesta na nekadašnjem frontu i obeležavala neka od njih, jedan od saboraca, koji je bio tu kad je vojvoda Vuk poginuo, doveo ih je i do lokacije na kojoj je pogođen i gde je izdahnuo, pa su postavili i drugu spomen-ploču. Osim toga da je postavljena nekoliko metra južnije od prve, nemam druge podatke jer je više nema - kaže za Kurir Nenad Lajbenšperger, istoričar i savetnik u Zavodu, dok Desimir Tanović, konzervator i restaurator, koji je takođe savetnik u Zavodu, kaže za Kurir da je posao bio zahtevan u logističkom smislu.

- Sam predeo je veoma nepristupačan, u neposrednoj blizini ne postoji ni selo ni ljudi koji mogu da pomognu. Nema ni vode ni struje, trebalo je doneti sav alat, materijal... Radovi su trajali desetak dana, sprovedena je kompletna konzervacija - od uklanjanja mikroflore i parazitske vegetacije i čišćenja od površinskih nečistoća do konsolidacije kamena, uklanjanja prethodnih intervencija i izvođenja rekonstrukcije - objašnjava Tanović.

Na ranijim slikama se vidi da je postojala i nadstrešnica.

- Ne znamo da li je originalno uopšte postojala nadstrešnica, pretpostavlja se da je naknadno postavljena da bi zaštitila ploču. Ali problem je ne samo u vraćanju nadstrešnice, što bi ugrozilo stenski masiv, koji bismo morali da bušimo, već i u sagledavanju ploče jer bi nadstrešnica zaklonila i ploču i natpis. I ovako morate da se sagnete da biste je pogledali - ističe Tanović.

Četnici su podigli telo mrtvog komandanta u stojeći položaj i tako je nastala ona čuvena slika.

- Nisu verovali da je poginuo i sklopljenih ruku, u uniformi, na nosilima su ga iskrenuli i s njegovim mrtvim telom se fotografisali. Zvuči jezivo, ali nisu verovali da su takvi ljudi smrtni. Ovim što danas radimo i činimo želimo da pokažemo da su ti ljudi zaista besmrtni - istakao je Selaković, dok je Igor Mirović stao nad stenu i izrecitovao stihove pesme koju je napisao na putu ka Bitolju:

- Baš tu gde on mrtav stoji i svoje vojnike u večnom snu doziva... I svi se visovi klanjaju jednom visu i jednom vuku...

Hronologija

- 26. novembra 1881. rođen u Sjenici kao prvi sin Alekse i Stane (Cane) Popović

- 2. avgusta 1886. porodica Popović se sa četvoro maloletne dece zbog turskog terora preseljava u Kragujevac

- 1. septembra 1899. upisuje se u 32. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu

- 29. aprila 1905, na Veliku subotu, vatreno krštenje u četničkoj akciji u čuvenoj bici na Čelopeku

- 23. i 24. oktobra 1912, na čelu četničkog i dobrovoljačkog odreda, bori se u Kumanovskoj bici u Prvom balkanskom ratu

- 1913. učestvuje u Drugom balkanskom ratu

- 3. maja 1914. venčava se sa Jelisavetom Karakašević

- avgusta 1914. učestvuje u Cerskoj bici, lakše ranjen sa austrougarskom zaštitnicom na potezu Zavlaka-Loznica

- 14. oktobra 1914, u borbama na desnoj obali Drine, teže ranjen i prebačen u valjevsku bolnicu

- 29. januara 1916. prelazi na Krf posle Albanske golgote

- 21. aprila 1916. rodila mu se ćerka Slobodanka

- u septembru 1916. učestvuje u bici na Kajmakčalanu

- 29. novembra 1916. gine na Gruništu

- 11. decembra 1916. sahranjen na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku

- 23. decembra dobrovoljački odred rasformiran

- 30. septembra 1923. telo preneto i sahranjeno na Novom groblju u Beogradu

- 23. oktobra 1936. u parku na Topličinom vencu otkriven spomenik

- 1940. umrla majka Stana Popović

- 7. novembra 1970. umrla supruga Jelisaveta, koja se više nije udavala

- 31. maja 1994. umrla ćerka Slobodanka i loza vojvode Vuka se ugasila

Kurir.rs/Jelena S. Spasić

Bonus video: