Ludvig dodaje da je zajednica koja je poreklom iz Srbije odlično integrisana u austrijsko društvo. Srbi koji žive u Beču slažu se sa ocenom gradonačelnika, ali za N1 kažu da postoje otvorena pitanja čije rešenje je neophodno da bi se u austrijskoj prestonici zaista osećali kao kod kuće...
Bečfoto: Shutterstock
Bečki gradonačelnik nam u razgovoru na temu integracije srpske dijaspore kao pozitivan primer navodi gradonačelnicu pete gradske opštine Margareten, koja, kako dodaje, odlično vlada srpskim jezikom i važna je spona sa srpskom zajednicom u Beču.
- Srbi učestvuju u životu grada, u gradskoj upravi, u politici. Ja bih rekao da je zajednica koja je poreklom iz Srbije zaista ta koja je odlično integrisana u život grada. Možemo da kažemo da su oni deo života grada, da ne postoje paralalelna društva, da mnogi građani srpskog porekla zauzimaju važne funkcije u gradu, privredi, upravi, na području medicine... - kaže gradonačelnik za N1.
A šta kažu Srbi koji su direktni učesnici razgovora sa bečkim vlastima oko prava srpske zajednice u Beču?
Aleksandar Stanković, predsednik Austrijskog saveza srpskog folklora, za N1 kaže da se može složiti sa gradonačelnikom da nema akutnih problema sa kojima su suočeni Srbi u Beču, ali da postoje otvorena pitanja.
- To su pitanje srpskog jezika i rešavanje statusa Srba u Austriji kao viševekovnog naroda na ovim prostorijma koji je itekako učestvovao u održavanju grada i izgrađivanju sistema u kom grad danas funkcioniše i itekako je bitno što pre dati adekvatne odgovore na ta pitanja - navodi Stanković i dodaje da su u poslednje vreme intenzivirani razgovori na tu temu.
On ne spori da postoje razne druge grupe u Beču koje postavljaju slična pitanja vlastima.
Mihael Ludvig, gradonačelnik Bečafoto: AP Ronald Zak
- Ono što sam rekao u razgovoru sa gradonačelnikom i predstavncima vlasti je da je teško uporediti našu grupaciju ljudi koji dolaze sa prostora Srbije sa onima koji dolaze iz nekih manjih zemalja i koji u mnogo manjem broju žive u Austriji ili se tu kraće nalaze. U poslednjih pet vekova itekako je prisutna srpska zajednica na ovom prostoru - istakao je Stanković.
BHS JEZIK
On posebno ukazuje na problem upotrebe BHS jezika. Austrijske institucije, naime, ne prepoznaju srpski kao samostalan jezik, već ga svrstavaju u BHS (bosanski/hrvatski/srpski) jezik koji se vodi kao jedini zvanični jezik za ljude koji govore srpski.
- BHS je jedno tehničko rešenje koje je Vlada Austrije donela u jednom momentu jer se veliki broj naših sugrađana pojavio usled prvo ratnih dešavanja na Balkanu i velike migracije naših ljudi kao posledica ratnih dešavanja - kaže Stanković.
On dodaje da "po nekim zvanično-nezvaničnim podacima" od 28.000-29.000 naše dece godišnje učestvuje u školskom sistemu samo u gradu Beču.
- Itekako mislim da je smisleno da se na demokratski način našoj deci omogući da uče srpski jezik. U redovnom školskom sistemu postoji BHS, gde naša deca uče jednu mešavinu jezika - bosansko - hrvatsko - srpski. Kao što znamo, ta tri jezika su autonomna, odvojena i jednostavno - neprirodno je. Ti jezici su se razvijali, dalje udaljili novim izrazima koji su nastali u svakom od njih - ocenjuje predsednik udruženja.
Naglašava da kroz evoluciju ta tri jezika dolazimo u situaciju da deca uče jedan nepostojeći jezik što ih izuzetno zbunujuje.
- Deca dolaze posle škole zbunjena i zahtevaju na primer, u jednoj srpskoj porodici da im donesu kruh, što ne odgovara našim izrazima. Dete počinje da koristi reči koje naši ljudi, na primer sa juga Srbije, ne razumeju uopšte - navodi Stanković.
ASIMILOVANI NIKADA
Kao drugo otvoreno pitanje, Stanković navodi rešavanje statusa Srba u Austriji, odnosno dobijanja statusa nacionalne manjine. On je istakao da u Srbiji imamo "divnu tvorevinu zvanu nacionalni savet".
-To u Austriji nisam propoznao da postoji u tom obimu kao kod nas i mislim da takvo rešenje može mnogo da pomogne našem narodu - kaže:
- Šta nam to donosi? Sva naša delatnost na prostoru Austrije, što kulturna, što sportska, što politička, sada je kanalisana kroz projekte. Moramo da apliciramo za projekte, da ih opravdamo, da ih odradimo na adekvatan način, da ih formulišemo tako da bi bili odobreni, a i sredstva koja se odobravaju ne ispunjavaju naše potrebe - objašnjava naš sagovornik.
foto: JOE KLAMAR / AFP / Profimedia
Sa druge strane, nacionalni saveti dobijaju svoje godišnje budžete i mogu sami da odobre sredstva za odrešene projekte, da kanališu sredstva kroz te projekte i sigurno je, kako ističe, da bolje razumeju potrebe naših društava i pojedinaca i mogu znacajnije da ih podrže.
Bitan je, dodaje i politički život i mogućnost da se odaberu pojedinci koji bi adekvatno zastupali ogromne inetrese srpske zajednice u Austriji.
- Nažalost, naši predstavnici nisu prisutni ni na jednom nivou u Austriji - navodi Stanković.
Austrijanci imaju predsrasude prema nama
Ipak, tokom boravka u Beču, čuli smo i drugu stranu priče. Na nju je ukazala direktorka predstavništva Privredne komore Srbije (PKS) u Austriji Nada Knežević koja kaže da su srpske firme, koje pokušavaju da se probiju na austrijsko tržište suočene sa predrasudama zbog kojih im je potrebno i dve godine da počnu normalno da rade.
Franc Ferdinand sa suprugom pred ubistvo u sarajevu 1914.foto: Printscreen
- Moramo da se bavimo predrasudama koje austrijsko tržište ima prema nama. Prvo - tu je ona da smo mi ubice prestolonaslednika, pa dalje da su prvi, popularno rečeno gastarbajteri koji su došli na bazi međudržavnog ugovora u Austriju, bili su najneobrazovaniji ljudi iz bivše Jugoslavije i ponašali su se tako kako su se ponašali. Posle su došle 1990-te godine i rat i vrlo loše smo percipirani. I današnja medijska slika nas ne favorizuje kao dobre momke, imidž koji imamo nije lako prevazići, pogotovo ako se bavite nekim sektorima, imate firme koje se bave poslovima koje za njih budu iznenađenje - istakla je Knežević.
S tim svaka firma iz Srbije mora da izađe na kraj i teško je doći na austrijsko tržište - moraš se naoružati time da ćeš dve godine slušati - "ne". Potrebno je ozbiljno ulaganje u znanje i kontakte.
- Tek posle godinu - dve naša austrijska firma počinje da pokazuje znake života i vidite svetlo na kraju tunela.
On kaže da predsednica jedne opštine u Beču jeste srpskog porekla, ali "nažalost njoj su ruke vezene samo za njenu opštinu", a i ona nije predstavnica Srba već svih Austrijanaca jer kao predstavnica opštine mora da zastupa interese svih.
- U razgovorima sa predstavnicima političkih partija na njihovu izjavu: "I mi smo vaši predstavnici i vi ste austrijski državljani", dajem odgovor da se ne radi o državljanstvu, već o kulturološkoj razlici i pristupu. Naravno, mi smo dobro integrisani ali ono što nas čini takvim kakvim jesmo jeste no što nosimo sa sobom sa prostora Srbije - naši običaji, kulturološke potrebe... Čoveka bez identiteta ne treba niko, bitno je da čuvamo naše korene - navodi Stanković:
- Ne mogu da negiram da sam Austrijanac, niti to želim, ali ne želim ni da negiram svoje srpsko poreklo. To je moja desna noga, a leva noga su moja porodica ovde u Beču, rad, život u Austriji. Samo sa dve zdrave, čvrste noge, ja čvrsto stojim na zemlji i mogu da budem kvalitetan i koristan građanin ovog sistema.
On naglašava da Srbi ne mogu da rade protiv sistema u kom žive.
- Integrisani da, asimilovani nikada, asimilovani ljudi dolaze do problema sa identitetom. Tako nam nešto ne treba, a ne treba ni Austrijancima - zaključuje Stanković.
