JEDINO NADGROBNO ZNAMENJE NAŠE VELIKANKE ODBAČENO U KRAJ GROBLJA: Kurir u Dubrovniku, gde je u tuđem grobu sahranjena ONA!

Kamenicu, posle potrage, nalazim odbačenu kraj zida pravoslavnog groblja Boninovo u Dubrovniku. Preko nje svašta nabacano. Pored odloženo veštačko cveće. Tu je i nečija skinuta nadgrobna ploča. Naopako okrenuta. Na kamenici uklesano "Jelisaveta Načić 1878-1955". Tako sam zatekla jedino znamenje da u ovom groblju počiva žena koja nas je sve zadužila, prva žena arhitekta u Srbiji. Na sramotu svih nas.

Dubrovnik, Stari grad krcat, ne možeš proći. A samo malo dalje, uz obalu mora, Boninovo. Gradsko groblje. I na njemu neveliko pravoslavno. Međ visokim zidinama. Nastalo još 1837. Uz Crkvu Svetog arhangela Mihaila. Grobnice i nadgrobni spomenici "živo" su svedočanstvo o Srbima ovog grada kroz minule vekove. Tu je kosti ostavio i veliki pripovedač Milovan Glišić. Tuberkuloza ga ovde dokusuri 1908, dok se pokušavao lečiti. U lekoviti grad na obali Jadrana 1923. dolazi i Jelisaveta Načić. Zbog bolešljive ćerkice.

Preskup grad. I za život, i za umiranje. Odavno. Ko zna koliko je ljudi pokopano u tuđim grobnicama, čak i bez znamenja. Ili u zajedničkoj, u dnu groblja, pod velikim krstom. Takva je sudbina i žene koja je pomerila granice - Jelisavete Načić. Sahranjena je u grobnici prijatelja. Po sopstvenoj želji, kako se pisalo, ali navodno i zbog nemaštine. Jedinicu Luciju, svoju Lulu, zaklela je da nikome ne kaže gde počiva. Bio je to, kako se navodilo, i njen revolt protiv društva i države, one komunističke. Od koje nije ni penziju dobila. Zahtev je podnela za života, a malo nakon smrti stigao je odgovor - ne!

Prošlo je bezmalo sedam decenija od tada. Nekoliko Srba iz ovog grada, pa i naše crkve, kod kojih sam se raspitivala za grob, nije ni znalo ko je Jelisaveta Načić. A kamo li da počiva na pravoslavnog groblju.

Ljubazni Štefi Ljubimir iz preduzeća "Boninovo" odmah je u sistemu našao gde je sahranjena. Tu leži i danas. I nije daleko od one kamenice koja je nekada bila na grobnici. Po svoj prilici sve dok nisu došli novi vlasnici. I sklonili je. Dakle, nije bila tajna gde počiva Jelisaveta Načić! Ali, avaj, niko nije tražio, mario... Do porodice. Koja je, najverovatnije, u nekom trenutku i postavila tu kamenicu. Praunuka ne želi javno da priča. Ali grobnica ne pripada Jelisavetinim potomcima, a time ni pravo da na nju vrate kamenicu ove izuzetne žene. Za koju ni danas mnogi ne znaju. A toliko toga je Beogradu nama ostavila. Počev od Malih stepenica na Kalemegdanu, preko OŠ "Kralj Petar Prvi", Crkve Aleksandra Nevskog...

Rođena je poslednjeg dana 1878. godine u Beogradu, kao 13. dete bogatog trgovca Mihaila S. Načića.

- Jelisaveta Načić je bila apsolutno ispred svog vremena. Možda čak i rođena u pogrešno vreme, jer je pitanje šta bi još postigla da je rođena u neko drugo vreme - priča za Kurir Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti, viši konzervator, rukovodilac sektora za istraživanje, valorizaciju i dokumentaciju u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda.

Za jednu gospođicu s kraja 19. veka, nastavlja, bilo je normalno da eventualno završi osnovnu školu, jer u to vreme manje od sedam odsto žena ima elementarnu pismenost.

- Kako je devojka iz bogate i ugledne cincarske porodice, sledeći Jelisavetin korak bi bio da se dobro uda za isto tako uglednog, mladog, bogatog gospodina. Međutim, ona bira nesvakidašnji put - da studira. I ne samo to! Bira tipično muški fakultet - tehničke nauke, arhitekturu. Baš tada je otvoren arhitektonski odsek na Velikoj školi u Beogradu i Jelisaveta upisuje arhitekturu u prvoj generaciji. Diplomira 1900, a dve godine kasnije polaže državni ispit - kazuje nam Bojana.

Nije, naravno, služila vojsku, te nije mogla ni da radi u državnoj službi. Čak je i pokušala, nisu joj dali u vojsku. Ipak uspeva da se zaposli kao arhitekta pri Beogradskoj opštini.

- Jelisaveta otvara put zaposlenju žena u državnoj službi! Osim nje još je samo dr Draga Ljočić žena koja ima državni posao u celoj Srbiji - ističe Bojana.

I uređenje Terazija bio je Jelisavetin posao. Tu je trebalo da bude spektakularna fontana s Pobednikom, koji je kasnije završio na Beogradskoj tvrđavi. Ali sve je prekinuo Prvi svetski rat.

- Tada je uradila i slavoluk s natpisom "Još uvek ima neoslobođenih Srba", misleći na one u Austrougarskoj. Kad je 1915. pronađen taj slavoluk, koji je, inače, bio odložen, odvedena je u logor Nežider, namenjen za intelektualce. Kao najstarija bila je, da tako kažem, upravnica barake, a deci je davala časove crtanja. Sa 37 godina, s koliko je otišla u logor, bila je uveliko neudata. Žene su se tada udavale sa 16, 17 godina. U logoru je i Luka Lukaj, Albanac katolik, pesnik, revolucionar naklonjen jugoslovenskom pitanju. On deci drži časove jezika. Rađa se ljubav. Čak se i venčavaju tu, u logoru, i tu 1917. dobijaju ćerku Luciju - navodi Bojana.

Lukin ujak je biskup u Trstu, te je preko veza izdejstvovao da Jelisavetu i Luciju puste iz logora. Dolaze u Beograd kod njene mame. Po oslobođenju im se pridružuje Luka.

- Nisu tačne priče, a što je često pisano, da je se navodno porodica odrekla zato što se udala za Albanca. Pa majka ju je prigrlila iz logora! Međutim, malena Lucija često poboljeva, te lekari zaključuju da joj ne odgovara beogradska klima. Odlučuju da odu u Skadar, odakle je poreklom Luka, koji je potom bio i ministar u vladi Esad-paše. Krajnje se nastanjuju u Dubrovniku, gde su i preminuli - priča Bojana.

Luka umire 1947. Iako se uveliko pisalo da je sahranjen na katoličkom delu Boninova, te da supružnike i veliku ljubav razdvaja zid, Ljubimir nam kaže da Lukaja nema na spisku sahranjenih na ovom groblju. Ne počiva tu.

Osam godina kasnije, 6. juna 1955. umire i Jelisaveta. U Stanu u Bunićevoj poljani, pored same katedrale.

- Sad se sećam, pre nekoliko godina neko je tražio taj grob. Ali ne znam gde je sahranjena. Kamenica je tu negde bila - priča mi Tomislav Ljepava, penzionisani crkvenjak SPC.

Nalazim je. Skida Ljepava sve s nje. U lokalnom rasadniku tražim biljku koja može izdržati bez zalivanja. Ičega. Daju mi zelenu. Tek kad mi Ljubimir sa osmehom dozvoljava da je posadim u kamenicu, shvatam da se u tu u stvari žardinjeru stavlja veštačko cveće.

Korenje se uplelo, ne mogu da izvadim iz saksije. Malo dalje je baka u crnini. Pomaže mi, nađe nožić u leji cveća. Drže ga tu žene da sređuju cveće za svoje najmilije.

Pita baka ko, šta...

- Ajme mene - poče, kako je i običaj u Dubrovniku - to doktoricina baka! Nekad je doktorica, bog dušu da joj prosti, stalno ručala u restoranu gde sam radila - širi ruke.

- E, neka si mi, sine, rekla. Evo, ja ću joj stalno paliti sveću. Vidi, tu pored groba moga sina, ova tri. Niko ne dolazi. Tu su sahranjene dve žene iz Beograda i jedna iz Niša. Stalno im palim sveće - veli baka, pa se sve čudi priči o prvoj srpskoj ženi arhitekti.

Bar jedan više saznaje ko je Jelisaveta Načić. I što je važnije - poštuje je. Ali zna li za nju porodica u čijoj grobnici počiva ova izuzetna žena? Naša Jelisaveta Načić.

Sledeće nedelje u Kuriru: Stopama Jelisavete Načić kroz Beograd, šta je sve projektovala

Jelena S. Spasić