Motor aviona punog dece zapalio se na pisti i jedino ispravno što u takvoj situaciji možeš da uradiš je da se striktno držiš uvežbane procedure, priseća se nekadašnja stjuardesa JAT-a događaja sa splitskog aerodroma 1985. godine.
To što je avion koji se zapalio na pisti u Tokiju ispražnjen za 90 sekundi, znači da je kabinsko osoblje osim znanja imalo i i dosta sreće, naglašava Snežana Božić, koja za sobom ima dugogodišnju karijeru stjuardese (članice kabinske posade). Procedure koje važe u civilnom vazduhoplovstvu propisuju da je 90 sekundi maksimalno vreme dozvoljeno za evakuaciju.
„Sve zavisi od broja upotrebljivih izlaza koje su mogli da koriste. Jer sve su te procedure proračunate u odnosu na veličinu aviona, broj izlaza koji mogu da se koriste, broj članova posade koji pokrivaju izlaze, tako da mislim da su oni ovo odlično odradili“, dodaje Božićeva.
Evakuacija za 45 sekundi
Negde na početku karijere Snežana je imala sličan incident. Bila je član kabinske posade na Jatovom avionu DC 9 koji je sa splitskog aerodroma trebalo da preveze grupu od stotinak osnovaca koji su se vraćali sa letovanja. Kada je prevoz dece u pitanju, procedura nalaže pojačanu posadu.
Standardnu posadu za 'devetku' činili su perser koji sedi napred kod ulaznih vrata, dva člana u kokpitu, sa obe strane kod krilnih izlaza za slučaj opasnosti, i pošto 'devetka' ima i zadnji izlaz, za stepenice koje su se spuštale iz trupa, i tu je uvek sedeo jedan član posade na poletanju i sletanju. To je standardna procedura, ali kada je masovni prevoz dece u pitanju onda su morala da budu još četiri dodatna člana posade, tako da nas je bilo ukupno sedmoro.“
Sve je bilo spremno za poletanje, ali prilikom startovanja motora došlo je do takozvanog hot-starta, motor se zapalio prilikom uključivanja iako ima sistem za samogašenje. Kapetan je samo izdao komandu da se evakuišu putnici i da se ne koriste zadnji izlaz (jer su motori kod DC 9 na repu aviona).
Nisu znali šta se tačno desilo jer se sve odigralo jako brzo, čak ni perserka koja je sedela kod prednjih vrata nije dobro razumela kapetanovu komandu i otvorila je glavna vrata i spustila stepenice, što u principu nije standardna procedura. Kada je shvatila da je u pitanju evakuacija, otvorila je servisna vrata kod bifea i ispustila slajd (tobogan na naduvavanje za evakuaciju putnika).
„Onda smo krenuli bukvalno da dodajemo jedni drugima decu i evakuišemo ih. Pored nas je bio parkiran avion koji se spremao za poletanje kada je sve to krenulo i od njih smo saznali da smo ispraznili avion za nekih 40-45 sekundi. Oni su nam merili vreme, jer naravno da nama u tom trenutku to nije padalo na pamet“, priseća se Snežana.
Na sreću, deca su bila veoma poslušna, njima je to sve izgledalo kao igra, što se nije moglo reći za učiteljice koje su bile u njihovoj pratnji.
Snežana napominje da se na kraju sve lepo završilo. Požar je ugašen, deca su smeštena u drugi avion i vraćena kući. Dodaje da ona i njene kolege nisu bili naročito uznemireni i uzbuđeni jer se sve dešavalo na zemlji.
„Jeste da su bila deca, ali verujem da bi slično bilo i da su odrasli bili u pitanju. Kada su takve situacije u pitanju ljudi ne misle ni na šta drugo nego da što pre pobegnu napolje.“
Uloga posade u avionu
Osnovna uloga posade u avionu je bezbednost, a ne čaj i kafa, naglašava Snežana Božić.
„Mi prolazimo obuku za sve moguće situacije. Evakuaciju redovno praktično vežbamo na različitim avionima. Svaki avion je opremljen tim slajdovima koji imaju rok trajanja i jako su skupi, a kada ga jednom otvorimo, on više ne može da se koristi. Svake godine imamo 'rifreševe', takozvane, gde ponovo vežbamo i svake godine polažemo i teoriju i praksu“, naglašava nekadašnja stjuardesa.
Šta sve treba da se zna
Snežana se seća da je kada se prijavila za posao stjuardese i kada je prošla prvi krug, na sledeći razgovor pozvana na bazen. Tu je morala da prepliva dve dužine olimpijskog bazena za manje od 90 sekundi, a tek je na obuci saznala zašto. Naime, ukoliko avion prinudno sleti na vodu, to je maksimalno vreme za koje treba otplivati što dalje od aviona da ih ne bi povukao za sobom u vrtlog. Takođe, kabinsko osoblje je obučeno za protivpožarnu zaštitu i za pružanje prve pomoći, čak i u slučaju porođaja.
Svaki član posade bilo gde u svetu mora da zna sve propisane procedure na svakom tipu aviona za koji ima letačku dozvolu. Svake godine idu na lekarske preglede na kojima se proverava njihovo fizičko i psihičko zdravlje i moraju da zadovolje međunarodno propisane kriterijume.
„Ukoliko iz nekog razloga ne zadovoljiš kategoriju koja ti stoji u letačkoj dozvoli onda dobijaš ograničenje. Ako jednom padneš na ispitu moraš da ponoviš, ako ponovo padneš onda gubiš pravo da letiš. Tako da se mnogo vodi računa o tome“, napominje Božićeva.
Kabinsko osoblje za svaki tip aviona za koji ima letačku dozvolu mora potpuno da poznaje kompletnu opremu koja se koristi u kabini i kako se ona koristi u slučaju nesreće.
„Kada izađe plan leta, ti si pod određenim brojem listiran i ti tačno za taj broj moraš da znaš svoje zaduženje. I onda kada uđeš u avion, u odnosu na broj koji ti je raspoređen, gde ti je mesto za sedenje, za poletanje i sletanje, koje su tvoje dužnosti u servisnoj proceduri. Sve je to do detalja razrađeno“, ističe na kraju razgovora za RTS, Snežana Božić.
Kurir.rs/RTS
NE PROPUSTITE
Bonus video:
