UNA IZ NOVOG SADA OTIŠLA U KINU, TAMO SE UDALA I RODILA SINA "Kad sam tek došla, ljudi su me često slikali na ulici..."

Kada je Una Miljanić 2012. godine počela da studira kineski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu nije ni slutila da će jednog dana otići u Kinu i ostati da živi u ovoj dalekoj zemlji u kojoj će i zasnovati porodicu. Ljubav prema Kini bila je, za nju, jača od svega.

Na naše pitanje koliko se razlikujemo, a koliko smo slični mi i Kinezi Una nema dvoumljenja - kaže, kod supruga joj se upravo svidelo to što je porodičan čovek.

"Suprug i ja smo se od početka dogovorili da smo jednaki i da preuzimamo oboje odgovornost i obaveze koje se tiču odgajanja deteta i održavanja kuće. Ne mogu da kažem da postoje razlike između kineskih i srpskih muškaraca, sve je to individualno i našla sam nekoga ko mi odgovara po mentalitetu i ko ima isto viđenje porodice i budućnosti kao ja. Kinezi su generalno patrijarhalno društvo i smatraju da muž treba da je glava porodice i da vodi računa o svojoj ženi i deci", priča Una o svojoj srpsko-kineskoj porodici.

Zanimalo nas je i da li njen sin govori srpski jezik ili im je u kući ipak dominantan kineski.

"Otkako se naš sin rodio, ja sam sa njim pričala na srpskom, muž na kineskom, a zajedno na engleskom, tako da se sad služi na tri jezika podjednako. On ide u dvojezični vrtic koji je u sastavu internacionalne škole, pa se tu susreće sa decom i predavačima sa različitih krajeva sveta. Nismo mu nikad razdvajali šta je srpsko, šta kinesko, šta internacionalno. Praznujemo sve praznike i učimo ga da prihvati razlike između ljudi. On gradi svoj identitet koji je spoj svega na šta ga suprug i ja upućujemo", pojašnjava Una.

Kina se poslednjih decenija naglo modernizovala i tehnološka čuda koja iz nje stižu ostavljaju nas bez daha. Slušamo priče o tome kako je u Kini sada sve "na klik" ili "na dugme" i kako se kod njih dešava zapravo već peta industrijska revolucija. U Kini je mnogo višemilionskih gradova, a u jednom takvom živi i Una.

Una kaže da je grad u kome živi, Vusi u provinciji Jiangsu, ogroman grad sa osam miliona stanovnika koji trenutno ima četiri linije metroa, a uskoro treba da se otvore još dve.

"Sve je povezano, a ono što bih ja izdvojila kao specijalno je plaćanje preko telefona. Kad izlazimo iz kuće, ne nosimo sa sobom ništa osim telefona, čak i u zgradu i u stan ulazimo digitalno, tako da ni ključ ne nosimo. Rekla bih da su ljudi u Kini mnogo više zavisni od svojih telefona nego što je to slučaj u Srbiji. Izdvojila bih aplikaciju Wechat koja je spoj Vibera, Whatsappa, Facebook-a, preporuka za restorane, kupovanje karata za bioskop, avio karata, plaćanje... Ovde bukvalno ne može da se živi bez Wechata i čak se i prosjacima novac šalje preko Wechata, umesto keša", objašnjava nam Una sva čuda tog dalekog sveta.

Kada je reč o kulturološkim razlikama, Una ističe da su Kinezi retko lideri, već da uglavnom prate. Dodaje i da je nakon devete godina oguglala na kulturološke razlike.

"Sve više ljudi zna za Srbiju, pogotovo zbog toga što Kina i Srbija imaju sporazum o bezviznom režimu. Kad sam tek došla ovde, glavna asocijacija na Srbiju im je bila Jugoslavija, Tito, Bata Živojinović i to uglavnom kod starijih generacija. Sada mladi ljudi vole da putuju, posebno u zemlje u koje mogu da idu bez vize, pa po tome znaju Srbiju. Kad sam tek došla u Kinu, ljudi su me često slikali na ulici, ali sada manje, pogotovo kad vide da sam sa suprugom", ističe Una.

Una kaže i da njen suprug obožava Srbiju.

"Bili smo prošle zime zajedno u Srbiji, pa smo proveli nekoliko dana na Tari, obišli smo i Zlatibor. Pre toga smo bili u više gradova u Srbiji, kao i u Crnoj Gori i njemu se mnogo dopada takav način života. On kaže da se mnogo opuštenije oseća kad je u Srbiji", uz smešak prepričava Una.

Una predaje u internacionalnoj školi, radila je sa svim uzrastima, pa nam je prenela svoja iskustva.

"Mislim da su deca u predškolskom uzrastu svuda slična. Imala sam priliku da obiđem i vrtiće u Srbiji, tako da nema neke velike razlike u tom periodu. Razlike se osete u školskom periodu, najviše u srednjoj školi. Kineski tinejdžeri su veoma kompetitivni, svi se takmiče ko će biti najbolji đak u razredu. Nema 'vidi ovog štrebera', nego 'vau, ovaj zna sve odgovore, hoću da se družim sa njim'. Dok su recimo đaci sa slabijim uspehom donekle odbačeni i nisu 'kul'. Deca od najranijeg uzrasta idu na više sekcija i vannastavnih aktivnosti. Na primer, za mlađu decu plivanje u manjim bazenima, lego klub, jezici, škole crtanja, a kasnije obavezno na jedan sport i sviranje jednog instrumenta. Takođe, ova škola u kojoj radim je internacionalna i mnogo mi se dopada koncept takvog obrazovanja, kao sto su na primer IB kurikulum i Cambridge kurikulum, gde se vrši diferencijacija učenika po interesovanjima, mogućnostima i talentima, ali tako da svako dete ipak nauči dosta stvari iz različitih oblasti, a da se usput preusmeri na svoj talenat."

"Što se tiče budućnosti, suprug i ja smo otvoreni za sve mogućnosti. Ono što nam je trenutno bitno je da nam sin, a uskoro i drugo dete koje je na putu, dobiju internacionalno obrazovanje. Mi zelimo da imamo nekretninu u Srbiji, pa ako dođe do toga da se stvore mogćnosti da živimo u Srbiji, zašto da ne, otvoreni smo i za tu opciju", rekla nam je Una.

Kurir.rs/UNA tv

Prenela M.M.C.

Bonus video: