Boris Gujaničić ima 25 godina, jedno plućno krilo, bez kog je ostao spletom krajnje neobičnih okolnosti, ali i na stotine pretrčanih kilometara.
Trčanjem pomaže bolesnoj deci. Svoje januarske kilometre je već prodao, a u maju će, za dvoje svojih sugrađana, trčati od Smedereva do Ostroga, punih 463 kilometra.
- Imam jedno plućno krilo i prvi plučni režanj. Došlo je do toga, kao mali sam se igrao u pesku, kao i sva deca. Imao sam godinu dana kada sam imao cistu, to je neka procena. Međutim, naši doktori nisu to odmah uočili, nego sam lečen kao dete od astme, pošto se ehinokokna cista manifestuje baš kao da si astmatičar. I ta cista je rasla u meni, tj. ispod mog levog plućnog krila. Rasla je skoro 12 godina i porasla je na veličinu rukometne lopte, gde kada nije imala više, ona je pukla. Pošto sam se bavio sportom, tada sam bio u Banjaluci, kada je ona pukla. To mi se manifestovalo povraćanjem, tako da nismo uopšte dali na značaju da je nešto ozbiljnije. I kada sam došao iz Banjaluke kod nas, majka i otac su procenili da nije baš to samo povraćanje - započeo je Boris Gujaničić.
Nastavio je da opisuje svoju životnu dramu u dečačkim danima.
- Otišli smo kod lekara, tada sam i prvi put snimao pluća za 13 godina lečenja od astme i videli su da imam nešto. Prvo su pomislili da je tumor, međutim, daljom analizom, kada sam došao za Beograd na Institut za majku i dete, utvrđeno je da je ehinokokna cista koja je, u stvari, pukla. Mogu da naglasim da sam imao dosta sreće, jer ehinokokna cista prvo napada jetru, mozak, pa tek onda pluća. Ja sam imao sreće da je ona krenula od pluća i da se tu zadržala. Kada je ona pukla, ona se izlila u oba plućna krila, gde je izazvala infekciju. Zbog toga nisam mogao odmah da idem na operaciju, nego sam prvo tri nedelje da bih mogao da izlečim prvo tu infekciju, da bi mogli da radimo nešto dalje. Kada se je to sanirano sve, mene je doktor Milović operisao, gde sam imao torakalni dren, ispod, to jest kanister od pet litara pun krvi je bio pored mene. Majka koja je bila sa mnom u bolnici morala je da stavlja kleme, da nauči kako stavlja kleme za svaki moj pokret, da bih ustao iz kreveta. On je bio tu 7 dana i Bogu hvala, sve je bilo dobro, operacija je bila rutinska. Ja sam bio 944. slučaj doktoru Miloviću tada u 40 godina njegove karijere, tako da je to baš nešto, da kažem, retko.
Objasnio je i koliko mu nedostatak plućnog krila utiče na svakodnevni život.
- Pa, iskreno, ne remeti mi ništa. S tim što, kažem, kada krećem da trčim, imam malo poteškoća sa disanjem. Imam bolove na promenu vremena, i to, baš jake bolove na promenu vremena. Osećaš da ti fali nešto, da nemaš. Međutim, to prođe kroz dan, dva, tri, i, ono, navikneš se, nastaviš dalje. Prve dve godine, posle operacije, sam imao kontrole na mesec dana, da vide da li je sve u redu, da, pošto je cista pukla, ono, sebi ima čestke ciste, pa kad si izvila, da nije negde možda ostalo, ne da je bože, hvala Bogu, nije. Sada imam rutinske kontrole, samo čisto slikanje pluća, da se vidi da li je sve u redu, i, to je to.
Rekao je i šta te je uopšte inspiriralo da se upusti u ovakvu vrstu humanitarnog rada.
- Pa, pre svega, podstrek inspiracije mi je bio Jovica Spajić, kojeg ovu puta pozdravljam i želim mu sreću na trci, pošto trči najtežu trku na svetu u ovom trenutku, treći dan. On je nekako, mislim, ikona svih trkača i ikona svih humanitaraca, gde je čovek jako plemenit, uopšte se nije uzdigao niti bilo šta, ima najbolje rezultate na svetu. Nakon toga imamo Aleksandra Kikanovića koji je iz Loznice, isto trči za bolesnu decu, Marka Nikolića. Imamo dosta trkača dobrih koji ne znam da li se toliko eksponiraju, niti se čulo za njih, ali su dosta pomogli, tako da sve to me je potaklo da ja isto krenem tako nešto. Mislim da sam, mislim sigurno sam da sam najmlađi trkač koji radi ovako nešto iz Srbije, tako da nadam se da ću i ja postati neki mlađi od sebe da urade slično.
Lekari su ga posavetovali kako da se pazi na ovim misijama.
- To je malo veći napor, ima malo više kilometara u nogama nego što bi trebalo, ali prati se sve i za sada je sve okej. Trčanje mi pomaže baš iz tog razloga širi kapacitet pluća, međutim mislim da više od ovog ne može da se raširi, 70 nekih posto dišem, tako da za sada je sve okej, nemam poteškoća što se tiče trčanja. Mi sami odredimo rutu gde će se ići, odrede se stajališta gde ćemo stajati, koliko dana otprilike. Ja sam odredio 12 dana iz razloga da bih stigao 12. za Svetog Vasilija Ostroškog, baš na taj praznik. Imam rutu koju sam odredio gde ću prolaziti, koje su gradove, gde ću spavati, pošto ću otprilike 40 km svaki dan, to je jedan maraton, svaki dan ću raditi tih 12 dana i to je to.
Za kraj je naveo i zbog koga će trčati od Smedereva do Ostroga.
- Trčim zbog Matije Zotovića i Aleksandra Petrovića, koje ovog puta pozdravljam, to su moji sugrađani. Boluje od retkih bolesti i velikih anomalija. Matija je čak imao devet operacija do sada. Treba skupiti skoro milion i osamsto hiljada dinara. Ovim putem apelujem da se na broj 922407 pošalje jedna SMS poruka. To je jedna kafa dnevno nama, a nekome će spasiti život.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
