Živojin Petrović (70), građevinski inženjer u penziji, i Svetlana Petrović (69), učiteljica u penziji, iz Vlasotinca upoznali su se kao srednjoškolci, a nedavno su proslavili 50 godina braka! I to tako da o tome ceo grad bruji! Ali ne zbog kakvog skandala, već od miline i ponosa što među sobom imaju ljude koji su uz puno ljubavi, poštovanja, uvažavanja i razumevanja izgradili zlatni brak, pola veka dug.
Živojin otkriva za Kurir da se on u Svetlanu zaljubio na prvi pogled:
- Savet za dobar brak je ljubav, poštovanje, uvažavanje, razumevanje... Ja moju suprugu nikad nisam uvredio. Jesmo se prepirali i raspravljali, ali je nikad nisam uvredio.
Svetlana kaže da su povodom godišnjice organizovali zlatnu svadbu, ovog puta u restoranu, i to na Savindan.
- Na proslavi smo okupili naše najbliže - ćerka, sin, snaja, unuke, unuk, rodbina, kumovi, prijatelji, koleginice i kolege iz preduzeća i škole gde sam ja radila. Bilo je veselo i lepo, dobili smo prelepe poklone koji nam ostaju kao uspomena od naših najdražih. Od sina i ćerke smo dobili putovanje, te ćemo na proleće na Ohrid - ponosna je Svetlana, koja se s ništa manjim oduševljenjem seća i one prve, prave svadbe, te objašnjava i kako se ljubav sa Žikom od samih početaka razvijala.
Prvi prsten
- Bilo je to leto između treće i četvrte godine kad sam srela Žiku. Moja sadašnja jetrva, tadašnja drugarica iz odeljenja, zabavljala se s njegovim bratom i na njen nagovor mi se sretnemo pored keja kod čuvenog vlasotinačkog mlina. Ne mogu da kažem da su odmah proradili leptirići, ali sam imala želju da nastavimo da se družimo. Kad je počela škola, negde oko 20. septembra, mi smo započeli vezu. Zabavljali smo se godinu dana, do kraja srednje škole. Jednu godinu sam mlađa od njega, ali sam krenula ranije u školu te smo zajedno završili - priča za Kurir Svetlana i dodaje:
- Upišem ja Pravni fakultet u Nišu, ali ubrzo nakon toga ostanem trudna. Negde do januara sam bila na fakultetu i onda nas dvoje rešimo da se venčamo, uz dogovor s našim roditeljima. Tako je i bilo. Svadba je bila usred zime, 31. januar 1974. godine.
Petrovićeva kaže da je Živojin kao momak živeo s porodicom u selu Dobroviš, dok je ona rođena u Vlasotincu.
- Veridbe nije bilo kao što se to pravi danas. Prvi prsten od njega sam dobila na venčanju. Šteta što naša svadba nije snimljena. Ono je bilo kao na filmu, gledamo fotografije i dan-danas se smejemo. Četvrtak jutro, ja u svojoj kući u Vlasotincu. Čekam svatove da dođu po mene. Poštujemo stare običaje. Moj otac je organizovao prevoz autobusom za njihove goste, ali od sela Tegošnica, što je pet kilometara udaljeno od Dobroviša. Do tamo moraju pešaka jer nema puta. Iz sela se skupili svi, i pozvani i nepozvani. Dolaze da kupe poklon u grad, pa onda po mene. Stižu ispred moje kuće, moj otac se uhvatio za glavu kad ih je video - kaže kroz smeh Svetlana pa nastavlja:
- Do opštine smo išli pešaka. Mlada i mladoženja napred, ostali pozadi. Zimsko vreme, ali lepo... Venčasmo se samo u opštini, a onda dođosmo kod mene kući na ručak. Posle ručka krećemo za selo. Gore nas tek čeka svadba, ali uveče. Žikini roditelji su došli kolima po mene. Vozimo se makadamom, umalo nisam pobacila bebu. Silazimo u Tegošnici, a ja po onoj zimi prerežem haljinu i krećemo pešaka do Dobroviša. Onih pet kilometara uzbrdo. Mladenci napred, gosti stigli autobusom s poklonima idu iza nas. Jedan nosi tanjire, drugi čaše, treći usisivač, četvrti garderobu... Stižemo usred mraka. Njegovi me daruju i počinje svadba u kući.
Veselje do jutra
Petrovićeva kaže i da je veselje trajalo do jutra.
- Sutradan su moji došli u našu novu kuću, gde sam ja darivala njegove, i to nasred livade. Srećom, bilo je lepo i sunčano vreme. Prvo smo živeli u selu, a onda se 15. maja Žika zaposlio u Vlasotincu i prešli smo u grad kod mojih. Četrnaestog juna sam rodila ćerku Dušicu, a posle dve godine rodila sam i sina Aleksandra. Pošto nisam želela da budem domaćica, upisala sam Pedagošku školu u Vranju, a Žika je upisao Građevinski fakultet u Nišu. Čuvala sam decu, učila i završila. Žika je radio i studirao. Počeli smo da gradimo našu kuću uz pomoć naših roditelja. Bez njih ne bismo mogli ništa. Decu smo iškolovali, dobili unuke i unuka, a onda i praunuku.
Torta od unuka
Zlatna staza i poljubac
Svetlana Petrović kaže da su na zlatnoj svadbi od unuka na poklon dobili svadbenu tortu.
- Hteli smo da poručimo našu, ali nas je unuk molio da to ne radimo. Na veselju se pojavio s tortom na kojoj su mladenci i dvoje starijih ljudi, a između njih zlatna staza i godina našeg stupanja u brak. Raznežili smo se kad smo to videli. Isekli smo je kao svadbenu tortu. Gosti su zahtevali i poljubac. Pored toga dobili smo i naš portret na platnu od unuka, zlatnu medalju od prijatelja, porodično stablo od unuke i dosta drugih poklona koji će nam ostati kao uspomene na ovaj dan.
Svetlana kaže i da su ona i Žika dva potpuno različita sveta.
- Ja sam rasla pod roditeljskim krilom, teže od kašike nisam podigla, a on je mučena duša. Rano se odvojio od kuće. Volimo različite stvari, ali opet smo se uklopili i živimo skladno u ljubavi punih pet decenija.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
