Porazno je gledati gimnazijalce i učenike stručnih škola, budućnost, da gotovo ništa ne znaju o prošlosti, pa i stradanju u njihovom kraju i gradu Sremskoj Mitrovici, u kom samo u Spomen-groblju ubijeno 7.950 nedužnih žrtava ustaša i nacista. Istom onom s kog su slike sankanja nad humkama i kostima mnoge zgrozile.
A još je poraznija nezainteresovanost, koja se tako lako videla tokom predavanja stručnjaka iz Muzeja žrtava genocida u mitrovačkim srednjim školama. Maltene svih, osim dečaka nemačkog porekla dobro potkovanog znanjem i poštovanjem.
1 / 17 Foto: Nemanja Nikolić
Sankanje minulog januara nad humkama u memorijalnom kompleksu Spomen-groblje, zapravo parku koji je projektovao čuveni Bogdan Bogdanović, a gde među bezmalo 8.000 nevino stradalih počiva i slavni slikar Sava Šumanović, razbesnelo je Srbiju. Te se "lek" traži u znaju i obrazovanju. Zabrane pomoći neće.
Predavanje u mitrovačkoj gimnaziji počelo je novim dokumentarno-igranim filmom muzeja - "Dve Brankove Kozare". Priča iz usta čoveka koji je sinonim svih stradalnika, a koji je kao dete begom u šumu jedini iz kuće preživeo krvavi pir ustaša i nacista, držala je pažnju nekim od šezdesetak dobrovoljno došlih trećaka. Ne više od toga.
Bojan Arbutina, kustos u Muzeju žrtava genocida, najpre im je objasnio da je velika hrvatsko-nemačka ofanziva na Kozaru juna i jula 1942. bila samo uvod u veliku akciju ustaše Viktora Tomića u avgustu i septembru iste te godine u Sremu. Nakon svega - pitanja i komentari su izostali. Pokupiše se i odoše. Bez reči.
Sledi Srednja tehnička škola "Nikola Tesla". Isto šezdesetak đaka. Čitav jedan red prva godina. Smeju se deca, propuštaju matematiku, dobrodošlo. Upitani šta znaju o Drugom svetskom ratu uopšte, stradanju Srba u tzv. NDH, pa i Sremu, koji joj je pripadao, o Spomen-groblju... čuje se tek pokoja reč - Jasenovac, jame, Sava Šumanović...
foto: Nemanja Nikolić
Nebojša Draganović o zverstvima monstruma
Ustaše su drale kožu, pa solili tela da vide koliko će izdržati
Žrtve su najpre odvođene u mitrovački zatvor, gde je bio preki sud, odakle su išle na streljanje. Tu su i dva dana držali Savu Šumanovića, pre nego što su ga ubili 30. avgusta 1942. na današnjem Spomen-groblju, gde i počiva. U svojevrsnom muzeju KPZ "Sremska Mitrovica" dočekuje nas Nebojša Draganović, koautor monografije "Tragom mitrovačke kaznione", čija istorija seže do vlasti Austrijanaca.
foto: Nemanja Nikolić
- Primetio sam, po dokumentima, da su Austrougari mrzeli Srbiju, ali ih nisu sekli, vadili oči... Ubijali su ih, zanemarivali im telo i duh: ako si gladan - ne hrani te, ako si žedan - ne da vode, ako si bolestan - ne leči ili kaže: "Obesite ga." Ustašama nije bilo toliko ubiti, koliko mučiti, da su ih ljudi bukvalno molili da ih ubiju. Sekli su uši, drali kožu pa solili da vide koliko će ko da izdrži - priča nam Draganović dok stojimo ispred puške sa utisnutom šahivnicom, čiji su meci odneli života i života Srba, Jevreja i Roma.
U zatvor je, veli, moglo da stane oko hiljadu ljudi, a bilo ih je po tri hiljade.
- Plavi autobusi iz Zagreba su kupili ljude i vodili ih na livadu pored srpskog pravoslavnog groblja. Tu je iskopano 14 raka i taj prvi dan, 28. avgusta, Viktor Tomić je rukovodio streljanjem, pa je rekao pred rakom: "Lezi dole, pomeri se, ajde bliže njemu", a dole su ih klali i ubijali. To su podaci od ljudi koji su kopali jame i ostali živi jer neko morao i da ih zatrpa. Dali su iskaze pred anketnom komisijom posleratne Jugoslavije - kaže Draganović.
A sankanje na Spomen-groblju?
- Grudvao sam se kad je bio sneg, tamo na humkama - jedno dete će iskreno, ostali se došaptavaju.
Među njima jedan đak se izdvaja - zna o onome što se desilo u ovom gradu.
- Pradeda mi je bio živ dok sam bio manji, pričao mi je. Nemac sam poreklom, a on je bio u Vermahtu. Dosta sam od njega čuo, detalje nije govorio. Vermaht je najmanje bio u Jugoslaviji. Sad mi je već neprijatno - stidljivo kazuje dete koje je sve nas punoletne oduševilo.
Predavanje u "Nikoli Tesli"foto: Nemanja Nikolić
Profesorka upozorava ostale da budu mirni, kazuje da treba da ih je sramota što nit šta znaju, nit se šta interesuju.
Idemo u Spomen-groblje. Zapravo ogroman, prelepi park. Međ kućama i zgradama. I kraj starog groblja, u kom je i danas kameni krst, prvo obeležje postavljeno nakon rata za stradalnike.
Bojan arbutinafoto: Nemanja Nikolić
Na samom ulazu, na omanjem veštačkom uzvišenju - ogromna bronzana urna. Simbol stradanja, ali i života koji iza toga izađe. Vodi nas delo Bogdana Bogdanovića stazama ka humkama. Tu je i kamen iz Crne Gore, pa i Triglav, veći komad stene, kako ovde svi zovu, dar od Slovenije - ovde je trebalo prikazati i bratstvo i jedinstvo.
Na kraju - humke. Ogromne piramide. Ploče i venci. I kamen pod kojim leže i narodni heroji. A pod dve, kako sada vele, nalaze se kosti, sve skupljene nakon rata. U tom polukrugu stalo je sve - stratište, sećanje, ali i današnji dani - sankanje.
Predavanje u Mitrovačkoj gimnazijifoto: Nemanja Nikolić
Šta se ovde desilo, najbolje priča postavka "Narod, žrtva zločina" u centru grada, u Muzeju Srema. Fotografije streljanja, žrtava, zločinaca, dokumenti, pa i raka sa svežom zemljom i slikama nevinih govore o sremskom krvavom letu '42.
- Ustaša Viktor Tomić je u ime Ante Pavelića i NDH, najpre u Vukovaru, a potom i Sremskoj Mitrovici (tada Hrvatska Mitrovica) počinio strašne zločine. Samo u Mitrovici u 10 dana pobijeno je nekoliko hiljada rodoljuba, Sremaca, najviše civila. Pod izgovorom uklanjanja organizovanog pokreta otpora, koji jeste postojao ali je bio u začecima, stradali su najviše Srbi, ali i Jevreji i Romi u čitavom Sremu - priča nam istoričar i kustos Nenad Radmanović, koautor izložbe.
Nenad Radmanovićfoto: Nemanja Nikolić
Ti ljudi su hapšeni, pa dovoženi čuvenim plavim gradskim autobusima iz Zagreba, doteranim specijalno za tu ulogu.
- Prvo su streljani na Dudiku, kod Vukovara, a potom i u Mitrovici, pored pravoslavnog groblja. To su bili nevini ljudi, čiji je najveći greh bio što su bili Srbi. Ni danas se ne zna koliko je tačno ljudi pobijeno na Spomen-groblju, neki podatak govori da je tokom čitavog rata oko 8.000.
1 / 3 Foto: Nemanja Nikolić
- Samo tokom jednog dana, prema ustaškim dokumentima, ubijeno je 700 ljudi. Egzekucije su bile i danju i noću. Uglavnom su streljani, a neki i pretučeni, pa bacani u te pliće jame. Neki su bili živi kada su posipani krečom pa zakopavani. Imate izjave očevidaca kako je zemlja disala danima posle. Potresne scene - kazuje Radmanović, te veli:
- Mesto gde su streljani nije mesto za sankanje, treba da postoji pijetet prema žrtvama. Ali veći problem je edukacija, da u školskom sistemu nauče šta se tu dogodilo pa će steći i pravi odnos. Mogu doći i u Muzej Srema.
foto: Nemanja Nikolić
Svetlana Subašić, viši kustos Muzeja Srema
Bogdanovićeva ideja je bila da spomen-park slavi život
Svetlana Subašić, istoričarka umetnosti i viši kustos Muzeja Srema, navodi da su njih, kao đake, sve redovno vodili na obeležavanje godišnjica sremskog krvavog leta. Uvek je to bila prva subota u septembru.
- Imam i poemu "Srem" Mike Antića, napisao ju je početkom 70-ih za jednu godišnjicu. A sada se eksplicitno insistira na performansima, imitaciji pucanja u ustaškoj odeći, kao da ne znamo šta se tu desilo. Ideja Bogdana Bogdanovića bila je da spomen-park slavi život, da se zna da ljudi nisu džabe stradali, te je ponavljanje načina na koji su stradali, po meni, i uvreda za žrtve - kaže Subašićeva i podseća da su latinična slova na pločama zamenjena ćiriličnim, kao i da je promenjen izvorni tekst Dobrice Ćosića iz kog je izbačena reč komunisti.
Spomen-groblje, iako je ovde gotovo sve ravno, nije, navodi Subašićeva, jedino mesto u gradu gde se može sankati.
- Deca treba sistematski da se edukuju, kao i da idu na dostojanstveno obeležavanje godišnjica. Treba da znaju. Mi smo znali, cela naša generacija.
Nakon dana u kom su održali predavanja u svim mitrovačkim srednjim školama, Arbutina i kolega su uvideli da su saznanja o Drugom svetskom ratu nedovoljna.
- Nepoznavanje i potpuno odsustvo svesti o potrebi saznavanja činjenica o stradanju srpskog naroda u Drugom svetskom ratu jeste nešto o čemu bi trebalo povesti više pažnje u narednom periodu. Zajedničkim radom profesora istorije i stručnjaka Muzeja žrtava genocida prvo bi trebalo probuditi interesovanje kod đaka za našom stradalnom prošlošću, a zatim intenzivno raditi na oplemenjivanju znanja, prvo o lokalnoj, a potom i o nacionalnoj istoriji - kaže nam Arbutina i dodaje:
- Potrebno je intenzivno i kontinuirano raditi i stvarati zajednicu znanja. Kultura sećanja ne gradi se preko noći i ne možemo očekivati brze rezultate. Probuditi interesovanje i empatiju kod naših mladih sugrađana je prvi korak. Potom bi trebalo da uslede obilasci i javni časovi na našim stratištima koji bi trebalo da pokažu istoriju "na licu mesta". Krajnji rezultat tog rada bi trebalo da bude mlada zajednica ljudi svesna svoje prošlosti, iz koje bi trebalo da izvuku pouke, i lične i kolektivne, i da na osnovu tog iskustva grade svoju budućnost.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
