Freske zadužbina Nemanjića remek su dela srednjovekovne umetnosti i još živo svedočanstvo srpskog postojanja i istorije. Ali nam pričaju i nepoznate priče o ni manje, ni više nego hlebu! Istom onom koji je svaki dan pored nas i na koji i ne obraćamo pažnju. A i u srednjem veku bio je i simbol statusa, ali i i humanosti.
1 / 8 Foto: Nenad Kostić
Nema upisanog a sačuvanog u nas recepta za hleb. Ali, bogatstvo o hlebu je na srednjovekovim freskama.
- U Vizantiji, na koju smo se ugledali, beli hleb je smatran najboljim, te je prvo bio rezervisan za samoga cara. Potom ga jede plemstvo i bogati, te hleb postoje statusni simbol. Srednji stalež jede mešavinu pšeničnog i ječmenog brašna i to je sumešica, a siromašniji mešaju raž - suražnica. Najsiromašniji jedu mekinje pomešane sa krupno mlevenim zrnom brašna, zapravo ono što danas najviše cenimo - ispričala je istoričarka umetnosti Marina Lukić Cvetić na sjajnom predavanju "Hleb naš nasušni na srpskim srednjevekovnim freskama" u Dom Jevrema Grujića u Beogradu, koji je bio mali za sve silne zaintersovane za ovu, ispostaviće se, neiscrpnu temu.
foto: Kurir
Prva poznata pekara u Srbiji bila je na Novom Brdu - Jasina pekara. Tu je mogao da se kupi hleb, pita sa sirom i neka vrsta današnjeg dvopeka, koji je bio hrana za monahe, putnike i vojnike. Da se ne bi pokvario dva puta se pekao u rerni.
KVASCI I HLEB KISELI
Kvasci su bili prirodni.
- Grci zamese hleb vinom, koriste širu, a kod nas je i surutka kad nisu posni dani. Korišćena je i pena sa kace od šljiva. Kad počinje vrenje, pojavi se ta bela pena, pa je domaćice puno zahvate u vanglu i prave se fantastične pogače. U Vojvodini se potapaju mekinje u vodu, pa pred veliki post, hleb se pravi zamešan sa vodom od mekinja koje su započele vrenje - kazuje i dodaje:
- Hleb kiseli pominje se u Dušanovoj povelji, u Prizrenu na Crkvi Svetih apostola i kod Minutina, koji ga pominje u Banjskoj. Kiseli se nekoliko dana i to je ono sada što sad zovemo starter i što bude jako dobro.
- Najplemenitije vezano za hlep je davanje, vodilo se računa da niko ne ostane bez hrane. I zato u našim crkvama i manastirima, čak i u samim poveljama vladara koji su ih podizali, piše da se za dane velikih crkvenih praznika, za slavu, daje ubogima hleb i vino. Hleb je osnovna hrana, dok se smatralo da vino štiti od tifusa. Najlepši natpis koji govori o tom davanju je onaj iznad vrata Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, koju sazida kralj Milutin, i govori da se sirotinji daje hleb. To je tzv. deljenje na vratima, na dva meseca daje se po četiri kabla brašna, dva čabra vina i pola kabla soli - navela je Lukić Cvetić, koja je predavanje organizovala sa ćerkom Lidijom Cvetić, teoretičarkom umetnosti i medija.
foto: Kurir
Ređaju se potom slike čuvenih fresaka iz manastira. Govore i o hlebu. Na kompoziciji "Izgnanstvo iz raja" u Gračanici su Adam i Eva.
- Isterani su iz raja, te Adam proizvodi hranu, kopa, a Eva rađa decu u bolovima, sedi kraj kolevke i prede. Pored nje je crni, okrugli hleb - pokazuje Marina Lukić Svetić, koja drži simpatični Muzej slatka u Kući Cvetića u Kraljevu.
SRBI I JEDENJE VILJUŠKAMA
- "Tajna večera" u priprati Studenice, na stolu je puno povrća, a Isus Hristos drži hleb, okrugao, zasečen s jedne strane. Ka njemu je okrenut nož. Sveti Petar, takođe, drži hleb. Juda se ovde prepoznaje tako što prvi poseže za hranom. Imamo i tu priču o dvozubim viljuškama u Studenici. U Novom Pazaru je jedna nađena arheološkim iskopavanjem, ali i parče srednjovekovne pogače, ugljenisane. Hemijska analiza je pokazala da je napravljena od krupno mlevenog brašna od celog zrna pšenice. Druga dvozuba viljuška je u Narodnom muzeju u Kraljevu. Ali, dvozuba viljuška nije služila kao pribor za jelo, već da se se sa velikog tanjira ubode komad mesa, pa stavi u drugi - objasnila je istoričarka umetnosti.
Slajd ide na još jednu fresku iz iste zadužbine kralja Milutina - Svetog Ilije u pećini koga hrani gavran, naravno hlebom. Ali najlepši Svet Ilija, kako pokazuje, je iz manastira Morače, u čijem je oltarskom delu:
- Gavran mu donosi tanak hleb, a Svet Ilija zamišljen gleda u daljinu. Ovu fresku je Pikaso svrstao u najbolja svetska slikarska ostvarenja.
Još jedna kompozicija iz svetinje koju podiže kralj Milutin - Kraljeva crkva u Studenici i "Vavedenje Bogorodice".
foto: Nenad Kostić
- U uglu je mala Bogorodica, sedi na prestolu. Nije jela nikakvu drugu hranu, osim te male prosfore (okrugli kvasni hleb za liturgiju, prim. nov.) koju joj anđeo donosi. A na ulazu u Sopoćane je kompozicija iz vremena cara Dušana, Isus Hristos je sa siromašnima, gde se iako je jako oštećena vidi Hristovo milosrđe, hrani sav taj narod. "Žrtva Avramova" je u Dragutinovoj kapeli u Đurđevim stupovima. Tri anđela se pojavljuju kod Sare i Avrama. On kolje tele i kaže Sare da umesi hleb od najbeljeg brašna, a ona pravi lepinju, koju je isekla na četvrtke, kakve su i na kompoziciji iz Prohora Pčinjskog - govori Marina.
NAFORA
Na nekim freskama je prikazana i nafora, a u Crkvi Bogorodice Perivlepte u Ohridu čak je dvoja kompozicija, gde se jedne strane pričešćuje hlebom, s druge vinom. Pod zajedničkim baldahinom dva su lika Isusa Hristosa.
STRAŠNI SUD
Scena Strašnog suda iz Bogorodice Ljeviške je isto značajna.
- Evo mlinara koji je krao brašno, tj. ujam. Uzimao je više nego što treba, pa su mu oko vrata stavili vodenički kamen. Evo i trgovca koji je vagom zakidao, te oko vrata nosi vagu. A onaj koji zaore tuđu njivu uzima drugome hleb, te ima ralo oko vrata - navodi Marina.
Jedna od najraskošnijih scena svadbe u Kani je iz manastira Kalinića, iz 1413.
- O njoj je puno pisano, ali niko nije zapazio hlebove, koji su zapravo venčići od testa. Tri venčića, kod nas simbol svetog trojstva. Ipak, nalepša svadba u Kani je u Solunu, u zadužbini kralja Milutina - Crkvi Svetog Nikole Orfanskog, koju su oslikali srpski kaluđeri. Ispred ovih mladenaca su tri peciva sa krstom u sredini. Kralj Milutin sagradio je crkvu baš u kvartu gde su se nalazila siročad, da ih pomogne i hrani. Milutinova zadužbina je i Staro Nagoričino, gde je još jedna svadba u Kani iz 1316. Tu su rotkve, paškanat..., a hleb je izdeljen na kriške. Zanimljivo je da je hleb služio i kao pribor. Oni ga, kao što se vidi na fresci, umaču - pokazuje istoričarka umetnosti, pa veli:
- U srednjem veku je bio i fantastičan običaj - čovek nije mogao da jede sam, posebno ne hleb! Takav je smatran bezbožnikom.
foto: Youtube Printscreen
NA GLAVI SVETOG SPIRIDONA KORPICA ZA HLEB
Sveti Spiridon, zaštitik Krf, obično se slika u oltaru, kao njegov zaštitnik.
- A zašto je zaštitnik oltara odgovor je u njegovoj kapi. Umesto da nosi ahijerejsku kapu, na glavu je prevrnuo korpicu od rogoza, koja je služila da u njoj kisne hleb. Kad se formira kugla testa, ostavi se tu da kisne i pokrije poklopcem koji je takođe od rogoza. Kad naraste testo do poklopca, izruči se i stavlja u rernu - navela je Marina.
U doba despota Stefana Lazarevića slikalo se kako je i zaista bilo na tim carskim trpezama, te na freskama u zadužbini mu Manasiji je raskošna gozba, sa posuđem, svećnjacima, čačkalicama i malim zakrštenim hlebovima.
- Još od doba Rima vodilo se računa o kvalitetu hleba, strogo je kažnjavan pesak, kamenje i svaka nečistoća u njemu. I zakon despota Stefana Lazarevića o rudnicima regulisao je i pitanje hleba i pekara, koje vrlo ozbiljno kažnjavao - navela je, pa dodala:
foto: Kurir
- U srednjem veku je postojalo i zanimanje veliki hlebar. Taj je u palati jako vodio računa gde se skladišti žito, kakav je kvalitet brašna, da ima dovoljno hleba. Za kneza Lazara znamo da je bio stavilac, u vreme cara Dušana bio je zadužen za hranu.
Na kompoziciji u Bogorodici Ljeviškoj je hleb izdeljen na četvrtke, okrugao i zakršten, kakav je najčešće na freskama, ali Crkva Svetih apostola u Pećkoj patrijaršiji ima "Tajnu večeru" na kojoj se između svakog apostola nalazi po jedna veknica. Tu su prvi put prikazani hlebovi kao veknice.
foto: Kurir
Svi ti oblici su zadržani do danas - okrugli, veknice, kajzerice, zakršteni... U Srbiji srednjeg veka gajeni pšenica, ječam, raž, ovas, sijerak i spelta, te je Marina sve to spojila, i bi raznovrsnih, ukusnih hlebova ko u doba Nemanjića....
