KAD JE PREGAZIO STOTKU, IZRASLI MU NOVI ZUBI KAO BEBI! Bio u svim SFRJ novinama, šok je koliko je živeo najstariji Jugosloven FOTO

U akciji nekadašnje revije Yugo papir “Tražimo najstarijeg Jugoslovena“ 1978. godine novinari su se zaputili u selo Oraš Planje udaljeno od Tešnja u Bosni desetak kilometara, gde je živeo Meho Hadžić.

Kada su stigli novinari, Meho, verovatno najstariji stanovnik Jugoslavije, seo je pred kuću na klupu i počeo da priča kako se seća kada je u ovom selu bilo samo šest kuća, a u Tesliću jedna.

– Imao sam više od 30 godina kada su me pozvali na gradnju pruge Usora – Pribinić. Na deonici pruge koja je išla prema Tesliću 1884. godine isprečio se neki mlin i trebalo ga je srušiti. Tražio sam da to ne čine: „Ama ljudi, nećete nam valjda srušiti i tu kuću, koja kruh znači“, rekao sam. Ostaćemo gladni. Gde ćemo žito mleti?! – ispričao je tada novinarima.

Meho Hadžić je rođen 1848. godine u selu Oraš Planje. Imao je petoro braće- Mahmuta, Muju, Ahmu, Fehru i Redžu te sestru Fatimu. U vreme pisanja teksta svi su odavno bili pomrli. Mehin otac zvao se Arif, a majka Cura. Već ih je bio zaboravio.

Supruga Ajka umrla mu je 70 godina pre nastanka teksta. Bilo joj je pedeset godina. S njom je imao sina Muharema. Nažalost, on se utopio u reci Usori sa 12 godina.

Meho Hadžić je više od stotinu godina bio najamni radnik. Radio je na poljoprivrednim imanjima, sekao drva, a najviše je vremena proveo čuvajući koze. Meho nije služio vojsku. Imao je urođenu manu, kraću levu nogu. Zbog toga je nosio štap.

Šta je radio, šta je jeo

Nikada nije pušio, a nije pio ni alkohol. Hranio se isključivo kozjim mlekom, sirom, kajmakom i pio kiselu vodu, a kada je bio s kozama na pašnjacima, često je pio njihovo mleko što je bio njegov recept za dugovečnost.

Kako je tada bilo pisano, dobio je i treće zube. Zanimljivo, svi su mu tada bili zdravi. Zubima je mogao podići jare od 30 kilograma.

Pre četrdeset godina tada, kako je pisala revija, ostao je bez ikog svog. Primili su ga Mehmed i Rukija Ćorić. Sagradili su mu manju kuću i uveli svetlo. Hranili su ga, odevali, kupovali mu drva za ogrev. Kada bi pao sneg, Mehmed i Rukija ustajali bi noću i po dva puta i ložili mu vatru.

– Gledajući Mehu deluje veselo kao da bi opet pošao na zelene proplanke i potrčao za kozama – zaključili su tada novinari koji su imali priliku da upoznaju ovog čoveka.

Prema novijim izvorima i tekstovima koji su objavljeni o Mehi Hadžiću, na njegovom spomeniku piše „Meho Hadžić 1848-1979“, što znači da je umro godinu nakon objave tadašnjeg teksta i da je doživeo 131 godinu, preneo je svojevremeno Index.hr.

Njegov lik bio je svojevremno i na flašama jednog brenda mineralne vode iz Tešnja.

Kurir.rs/Žena blic/Yugopapir.com