Sirinićka župa na obroncima Šar planine sa kosmetske strane je jedno od najstarijih srpskih naselja u kome život neprekidno traje više od hiljadu godina. Stanovništvo je sačuvalo jezik, pesme, običaje... sve ono što čini nacionalni identitet, i zato je put Župu više put kroz vreme, nego kroz prostor.
Štrpce je centar ove od Beograda najudaljenije srpske enklave, i središte jedne od deset većinski srpskih opština na Kosovu i Metohiji preostalih posle rata 1999. godine. Danas, u nedelju, u njemu su po tradiciji proslavljene poklade... Poklade su praznik čiji koreni sežu u pagansko doba, i vezuje se za dolazak proleća i početak još jednog ciklusa rađanja i obnove prirode. U pravoslavnom svetu padaju u poslednji dan pred početak uskršnjeg posta, i slave se veselo, pod maskama. U Štrpcu, na Kosovu, ovaj praznik zovu Pročka, imenom nastalim skraćivanjem "Proštenih poklada", poklada na kojima se ljudi mire, i jedni drugima praštaju uvrede, pa "laka srca i duše" započinju veliki post. Glavni događaj Pročki je karnevalska povorka svatova Kraljevića Marka. U Štrpcu i okolnim selima koji čine Sirinićku župu, veruju da Marko pod Šar-planinom spava dubokim snom, ali će se probuditi i ustati kad dođe vreme da vaskrsne srpska država. Svake godine, na Pročku, sa radošću i toplinom oko srca, Srbi misle na usnulog junaka i na dane radosti koji će doći.
Ni najstariji Štrpčani ne sećaju se otkad se slavi Pročka, narodno predanje tvrdi da je običaj ostao „još od turskih vremena“. U godinama neposredno posle Drugog svetskog rata povorka je bila zabranjena, ali običaji su kao divlje bilje, niču i opstaju i u najnepovoljnijim uslovima. O slavljenu poklada danas brine grupa mladiča okupljenih u Organizacioni odbor Pročke. Oni brinu o svemu - od kontakta sa opštisnkom administracijom, preko prikupljanja potrebnih sredstava, do obezbeđivanja konja, nadzora povorke i podele uloga. Markо se ne menja po nekoliko godina - svojevremen je jedan Štrpčanin tridset godina igrao tu ulogu, jer je imao i stas i glas... a mlada se, praktično, svake godine nova - uvek je drugi mladić obučen u tradicionalnu nošnju i našminkan. U svatovima, naime, pod maskama nema devojaka i žena, samo momci.
Ali, zato je povorka koje prate svatove uvek „šarena“ – ima i mušakaraca i žena, i starijih i dece, i obučenih u maštovite kostimne, i samo sa licem našaranim krejonom. Svi oni, uz galamu, prolaze kroz uske ulice starog dela Štrpca, dok meštani izlaze na kapije i „za sreću“ kite goč, veliki bubanj, u koji njegov vlasnik jako i uporno udara drvenom palicom. I tako, najmanje dva sata, a često i duže… Štrpčani slave Pročku kao što su to činili njihovi očevi i dedovi.
Ali, godina je 2024. i novo vreme i nove okolnosti, nimalo povoljne po Srbe na Kosovu i Metohiji, vekovnom običaju dodaju svoje boje i detalje. Danas su se učesnici povorke, po silasku na glavni put, uhvatilu kolo i zapevali šaljivu pesmu: „Joj Rado, bela Rado, daj da ljubim lice mlado, idi kući, stara babo, dedi treba nešto mlado“, pod budnim nadzorom patrolom kosovske policije koja se tu našla. Kolo se vilo, i džip hrvatskih pripadnika Kfora, koji ye vraćao sa Brezovice, nije mogao da prođe. Uslužni policajci pokušali su da rasteraju „pročkare“, ali se ovi nusu dali. Raspava je trajala dok nije otpevana poslednja strofa: „Ide deda od oranje, bela Rada od kopanje. Deda hoće da je ljubi, makar glavu da izgubi!“ Kraljević Marko se ove godine nije probudio, ali neki tvrde da se okrenuo na drugu stranu osmehnuo u snu.
Kurir.rs/Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
