Zamenik komandira karaule Košare Saša Radojević, prisećajući se borbi srpske vojske 1999. godine, rekao je da mu ni dan danas nije jasno kako su odoleli napadima vojno nadmoćne zapadne sile, ističući da su ih na položaju na srpsko-albanskoj granici hrabrila zvona Dečana.
Radojević, koji je oficirski čin dobio Ukazom predsednika Srbije povodom 24. marta, obeležavanja 25 godina od Nato agresije, naveo je da su se srpski vojnici na Košarama borili protiv OVK i regularne Vojske Albanije, dok je iz vazduha pretio NATO.
"Kako je ta naša odbrana uspela i koja je to vojna taktika bila presudna da odolimo, teško sada može da se objasni. Kada uzmemo broj neprijateljskih snaga koje su napadale, premoć u vazdušnom prostoru koji su imali napadači i vojnu tehniku koju su koristili za gađanje naših položaja, nije logično da smo mi odneli pobedu. Na graničare, nas 115, duž nekoliko kilometara, napadalo je nekoliko brigada terorističke OVK, regularna Vojska Albanije i NATO oficiri koji su bili instruktori. Opet, naši vojnici radije su išli u smrt nego u povlačenje", prisetio je Radojević.
Prema njegovim rečima, na našem desnom krilu nalazila se planina Đeravica, srpski Mont Everest, najviši naš vrh od 2.656 metara. Tada je bio sav u snegu, a pod tim snegom i kosti srpskih vojnika koji su se tuda povlačili u Albaniju 1915. Kako kaže nisu graničari mogli da ih ostave.
"Kada otopli leti i kada se popenješ sa tog vrha se čuju zvona Dečanskog manastira u kom leže kosti svetog kralja Dečanskoga Stefana, komandanta nebeske vojske. On je bio uz nas.O tome mogu da svedoče svi srpski vojnici koji su bili u tom boju", priča Radojević.
Kaže da ga je jednom prilikom na bojnom polju "pogledo svetac".
"Bio je početak maja, već smo oguglali na vatru i malo se opustili. Sedeo sam na grudobranu rova na liniji i jeo iz konzerve kada sam čuo zvuke bacačkih mina. Umesto da legnem, rešio sam da pojedem paštetu na miru, a baš prva mina je pala ukoso u prednji deo mog grudobrana, malo preko metra od mene. Geleri su otišli u nebo i bočno, a mene je detonacija oborila u rov. Ni levo ni desno, sručio sam se u rov. Sledeća granata pala je desno na par metara, treća levo na istoj udaljenosti. Da me je naboj bacio u bilo koju stranu, ne bih ostao živ", rekao je Radojević.
Radojević se prisetio i vojnika koga je snajper pogodio bočno, u visini srca. Zapaljivi metak je završio u rezervnom okviru rapa ne zapalivši ostalu municiju. Kada su pritrčali vojniku shvatili su da je snajperski hitac na pogođenom okviru napravio rupu u obliku krsta.
Čudesna je na Košarama bila srpska vojska na čelu sa tada majorom-graničarem Dragutinom Dimčevskim koji je stigao odmah po napadu, na Veliki petak pred Uskrs 9. aprila i ostao sa svojim "klincima" do povlačenja, konstatovao je Radojević.
"Dimčevski je odmah stekao nadimak tata. Objasnio nam je da ako se povučemo ka Đakovici i uzmemo položaje na čistini, niko od NATO bombi preteći neće. I ko ne bi slušao takvoga junaka", dodaje potporučnik.
Objašnjava dalje da je na liniji kada je agresija počela bilo 115 ljudi, a onda su počela da dolaze pojačanja i nikom ni od pridodatih nije palo na pamet da se povlači.
"Posle 10. juna nakon Kumanovskog sporazuma kada smo liniju po liniju napuštali poprište bitke u očekivanju strane vojske od nas 115 u autobus 'Niš ekspresa' koji je čekao u Juniku ušlo je nešto malo više od 50. Poslednji je ušao Dimčevski. Ostali su ranije izbačeni iz stroja, ali srećom, imali smo samo nekoliko poginulih", napomenuo je Radojević.
Ne seća se šta mu je bilo najteže tokom borbi od 67 dana na Košarama. Kako navodi pomišljao je na majku i oca koji nisu znali šta je sa njim danima.
Ispostavilo se da je Radojevićev rođeni brat Božidar, tada vezista u Prištinskom korpusu, ovim rečima smirio roditelje: "Ne bojte se, živ je, čujem ga radio-vezom, navodi našu artiljeriju".
Radojević je odmah posle Košara prekomandovan u Preševo u vreme kada su počeli sukobi u Makedoniji i u Kopnenoj zoni bezbednosti.
Tražio ga je Dimčevski i zajedno su uspostavili novu karaulu Kozjak na administrativnoj liniji Srbije i Makedonije sa Kosmetom.
Zatim je Radojević prekomandovan u Leskovac, Kraljevo, pa u Beograd. Službena ocena mu je najbolja i zato je postao oficir.
Ne može potporučnik da izdvoji ni na šta bi posebno bio ponosan tokom ratovanja.
"Kada je pala ona mina na metar od mene bio sam u nesvesti minut-dva, možda i 15, ne znam. Kada sam otvorio oči iznad sebe sam video zabrinuto lice majora Dimčevskog koji je prepipavao gde sam ranjen. Pošto sam po njegovim grimasama shvatio da ne krvavim, na njegovo pitanje "da li da te evakuišemo u bolnicu", kazao sam 'ne'. U stvari, kažu da sam se prodrao kao da me deru, a to je bilo zato što posle eksplozije ništa nisam čuo", seća se Radojević.
Kurir.rs/Novosti
Preneo: R.J.
NE PROPUSTITE
