4 GODINE OD SMRTI DOKTORA LAZE: Oficir HVO: Laza je meni, Hrvatu, spasao život usred rata! Udovica Ana: Idem među mrtvima, kad...
Foto: Privatna Arhiva, Nenad Kostić

nije zaboravljen

4 GODINE OD SMRTI DOKTORA LAZE: Oficir HVO: Laza je meni, Hrvatu, spasao život usred rata! Udovica Ana: Idem među mrtvima, kad...

Društvo -

Doktor Laza mi je spasao život usred rata. Meni - Hrvatu, u srpskoj bolnici u Sarajevu. Ne postoje te reči kojima mogu da opišem sve njegove ljudske vrline! Takav se ne rađa! I hvala vam što pišete o njemu, želim da svi čuju, da svi znaju ko je bio doktor Laza - kaže za Kurir Niko Lozančić, oficir i ratni komandant u Hrvatskom vijeću odbrane (HVO) i bivši predsednik Federacije BiH. Čovek koga je - a to će saznati tek sada od nas - odvojila od mrtvih žena koja je danas Lazićeva udovica.

Četiri je godine otkako je otišao čuveni dr Miodrag Lazić iz Niša. Kao i uvek, i te nesrećne 2020. odbio je da odstupi s prve linije fronta. Iako je imao boljki i bio na svega dva meseca pred penzijom, lečio je obolele i sam preminuo od kovida 14. aprila.

Fotografija dr Lazića iz bolnice pred smrt
Fotografija dr Lazića iz bolnice pred smrtfoto: Privatna Arhiva

Hiljade i hiljade spasenih života, i u ratu i u miru, živo su svedočanstvo o doktoru Lazi, koji je još 1991, kao hirurg dobrovoljac, otišao u Krajinu, pa se preko Pala septembra '92. obreo u tek stvorenoj bolnici "Žica" u Blažuju, srpskom delu Sarajeva. Tu ga je sudbina spojila s Lozančićem, policajcem koga je rat zatekao u rodnom Kaknju, rudarskom mestu na pola puta između Sarajeva i Zenice, a koji odmah dobija poziciju u komandi brigade HVO.

- Ranjen sam 13. juna 1993, tokom sukoba HVO i Armije BiH na prilazima Kraljevoj Sutjesci, na 13 km od Kaknja. Kataklizma, puca se sa svih strana, pogođen sam već u jutarnjim satima. Zbrinuše me u našoj priručnoj ambulanti, pa doktor kaže: "Vodite ga što pre do bolnice, neće još dugo, puno krvari." Povlačili smo se prema Varešu, nosili su me preko planinskih prevoja 10 sati. Gubio sam svest, dolazio k sebi. Donesu me do Vareša, nema se gde, pa pitaju da me odvuku Srbima, rekoh: "Može." U neko doba iznad sebe sam video svetla reflektora na operacionom stolu. I u tim svetlima čoveka s bradom. Tad je Laza nosio bradu, onako, ni malu ni veliku. Vidi da trepćem: "Ne sekiraj se, ostaćeš." Ne znam šta mi je radio, ali da mi i krv nisu dali, iskrvario bih - priča Lozančić.

Niko Lozančić
Niko Lozančićfoto: printscreen osce

Te dane u svom dnevniku, koji je kasnije objavio kao knjigu "Dnevnik ratnog hirurga", opisao je i dr Laza.

"12. juni 1993. Subota. ... Šezdeset sati bez spavanja. Dva i po dana neprekidno u sali. Između operacija - voda, sok, čaj, poneka otvorena konzerva, i ponovo radi, radi, radi... Onda sam zaspao kao mrtav, samo tri-četiri sata, pa ponovo na posao. Nikad mi niko neće verovati: u toku operacije šijem tanko crevo i spavam. U jednom se trenutku trgnem i pitam svog asistenta, doktoricu, hirurga Miru Bošković: 'Je li, Miro, je li ja zaših drugi sloj ili samo prvi?' Ona me zapanjeno gleda. Shvatio sam da sam spavao. Šio i spavao", piše doktor, pa nastavlja:

"I u celoj toj gužvi, dolaze Hrvati, Hrvatsko vijeće obrane. Oni nemaju bolnicu. Dolaze iz cele centralne Bosne, Fojnice, Vareša, Kaknja, Kraljeve Sutjeske, Kiseljaka, Lepenice, Busovače i mnogih drugih mesta u centralnoj Bosni, gde se vode žestoke borbe između HVO i muslimanskih fundamentalista. Hrvati imaju veliki broj ranjenih i mrtvih, a nemaju bolnicu. Imaju jednu nazovibolnicu, koja više liči na magacin smrti. Nalazi se u Novoj Biloj, u nekom manastiru. Nemaju ni struje, ni transfuzije, ni hirurga. Ljudi tu umiru. Sve ranjenike dovoze u našu bolnicu 'Žica', jer je sledeća njihova bolnica u Mostaru, a Mostar gori. Naredna je u Splitu. Mi im spašavamo živote, i odavde kreću za Split."

Prebacivanje u Split

Krilo se da smo bili u srpskoj bolnici

Lozančić priča i kako je iz "Žice" prebačen u Split.

- Nakon ne znam koliko vremena počeli su dolaziti unproforci, te počeh s njima pregovarati da me prebace, a ne znam ni gde ću, ni šta ću. Jedno veče dolazi mi supruga s mlađom ćerkom u bolnicu. Meni je samo da izađu, da beže iz pakla. Prijatelj mi kaže da ih može odvesti do Srbije. Otišle su u Suboticu, pa kasnije preko Mađarske u Hrvatsku. A meni kažu da će da me prebace u Kiseljak. Pitam ima li Laze, vele da ima slobodan dan, ja rekoh, mora da nešto nije u redu - kaže. Sanitetom, kao i još Hrvata, ide u Kiseljak, pa helikopter, 15-20 ranjenika i civila, i uveče su bili u Splitu.

- Krilo se da smo bili u srpskoj bolnici. Pita me doktor gde sam operisan, rekoh u Blažuju, kod Srba. Kaže: "Auu, ovaj bio kod Srba!" Rekoh: "Nemojte se iščuđavati. Svi ovi koji su došli su iz te bolnice. Ne znam šta su ti pričali, ali sad smo kod vas, pa vi fino pogledajte i vidite znaju li šta ti Srbi." Snimaju me, pa kažu: "Ne znam ko te je radio, ali je lepo uradio. Nećemo te operisati, sve je to dobro urađeno" - kaže, pa veli da je potom bio na rehabilitaciji u Veloj Luci oko godinu dana.

Jednog ranjenika od 13. juna '93. i dan-danas seća se Ana Lazić, udovica dr Laze. Rođena Sarajka i medicinska sestra, koja je baš u paklu bolnice "Žica" upoznala doktora Lazu, u Nišu nam priča ovu priču.

- U jednom periodu smo se Hrvati i mi pomagali, posle je bilo drugačije. Sve smo njihove tretirali kao i naše. Tog dana je bilo dosta ranjenih. Po podu su, po pločicama. Pravimo selekciju, ko je mnogo povređen, hvataš krvne sudove, saniraš. Što je za operaciju, na nosila, pa odmah gore. Kaže Laza da, ko je mrtav, na nosila, pa u vešeraj, da odatle tela transportuju - kaže Ana Lazić i veli:

- Prolazim među mrtvima. Jednom stavljam prst na karotidu. Nemam pojma ko je. Učini mi se da mu malo pulsa napipah. Pa opet. Al' nisam sigurna, jeste živ, nije, ima li stvarno pulsa. Došli da nose to telo, a ja rekoh: "Nemojte njega, da mu uključim neki rastvor, ako je živ, videće se puls." Sad treba mrtvom čoveku da nađeš venu, sve kolabiralo, nema ništa. Sreća, ubadam od prve i u jakom mlazu ubrizgam ceo onaj rastvor. Nisu prošla tri-četiri minuta, pipnem opet - bije! I kažem onom s nosilima: "Trči gore, zovi Lazu, ima još jedan živ, ali mnogo ranjen. Na nosila, pa u salu." Zakrpio ga Laza. Lepo se posle oporavio.

Neverica na Svetog Nikolu

"Sad ću da pozovem Nika"

- Slavili smo Svetog Nikolu, puna kuća gostiju. Uvek su voleli da Laza priča doživljaje i kako je Nika Lozančića vratio iz mrtvih, pa kaže: "Sad ću da ga pozovem", a oni: "Ma jeste, ti ćeš njega." I javi mu se Niko: "Doktore moj lepi, ti si?" A kod njega inauguracija, predsednik Federacije BiH - priča Ana Lazić i dodaje da im je svake godine slavu čestitao, srpsku Novu godinu, Vaskrs, sve.

Ispostaviće se da je to bio Niko Lozančić.

- Prvi put sad od vas čujem da sam bio odvojen kao mrtav i da me je zapravo Ana najpre spasila. Hvala joj. I svima tamo. Laza mi je i rekao da mi niko nije davao šanse. I to apsolutno verujem - veli Lozančić, koji se sledećeg jutra, 14. juna, probudio i setio svega, pa i toga da je u srpskoj bolnici. Ali najpre je proverio da li je u komadu. Sve je bilo tu.

- Oko mene sve teški ranjenici. Momčić neki pita: "Gde si, brate, ti nastradao?" Kažem u Kaknju. A on će: "Zar ima naših tamo?" Inače, u Kaknju je po popisu bilo 8% Srba, ali su već početkom rata uglavnom otišli. "A šta ti", rekoh, "ja znam koji su naši." Kaže: "Šta ti je bolan, čiji si?" A ja: "Jožin." Veli: "Uuuu, ustaša pored mene leži", pa se pridigne da me vidi, a teško ranjen. Ćutim. U tom trenu ulazi Laza: "Ajde ćuti, kakav ustaša. Nemojte da vas čujem više. Ovde ste u bolnici."A momak kaže: "Buraz, nisam ništa ružno mislio" - priča Lozančić.

Nakon dva-tri dana, poprilično zahtevnu operaciju i noge i ruke, koje su, kako kaže, bile pukle, izveo je dr Nebojša Popović. Dr Laza ga prebacuje u sobu s mladom ranjenom Hrvaticom koja je izgubila i muža i oba devera.

- Dolazi Laza jedne večeri. Razmišljam šta mi je sa suprugom, decom, jesu li izašli iz obruča... A na konzoli pored kreveta okačene neke dve infuzije. "Šta je", kaže Laza, "šta si se ti zamislio?" Svestan sam gde sam. Rat. Odnos prema meni je prekrasan, ali kontam, možda me zeza. I na um mi padne da izmislim nešto, pa rekoh: "E, moj doktore, razmišljam hoću li opet doživeti da uzmem viski, 'kolu' i da u kafiću uz šank gledam lepe cure." Sad kad me neko čuje, pomislio bi ovaj popio viskija ko zna koliko. A ja viski probavao kad ga neko donese iz Nemačke, to bilo nedostupno, kakav crni viski. Ode Laza, pa pomislih: "Nešto sam zeznuo." Kad vraća se ko konobar - preko ruke bela salvetica, u drugoj na tacni boca viskija i "kola". Kontam da sam nešto na kvadrat zeznuo. Kaže: "Gospodine, izvol'te. Može li 'džek danijels'?" A ja nikad nisam ni video "džek danijels", "balantajns" bio plafon. Rekoh: "Doktore, mene su učili da ne idu lekovi i alkohol." Veli: "Znaš ti šta ti kaplje sa tih konzola?" "Ne znam." Kaže: "I to sam ti ja propisao i još te nije ubilo" - seća se Lozančić, pa kaže:

1 / 8 Foto: Nenad Kostić

- I nasu nam po čašicu: "Aj živeli!" Dobar viski. Popih, pa još malo, i ništa se ne menja. Živ sam. Kaže: "Ovo ćeš ti pod krevet, moji će sve popiti. Pa kad dođem, da nas dvojica možemo popiti." I popili smo tu flašu.

U bolnici je bio ravno mesec dana.

- Stvarno nisam imao nikakvih problema. Svi izvrsni, pažljivi - veli Lozančić, koji je preko Kiseljaka prebačen u Split.

I dr Laza u dnevniku piše da su "posle mesec dana oporavka Antoniju (mladu Hrvaticu, prim. nov.) i nekoliko hrvatskih boraca uspeli avionom da pošalju za Split".

Život je čudo

Sudbina mlade Hrvatice

O mladoj ženi koja je ležala pored Lozančića u bolnici pisao je i dr Laza.

"Mlada majka, dvadeset jedna godina, Antonija Jurić, Kraljeva Sutjeska. Pričala mi je kako joj je, na njene oči, ubijen muž, dva devera, roditelji, a majka njenog muža gledala je smrt svoje troje dece. Sa čvrsto prigrljenim malim detetom, Antonija je pokušala da beži. Stiže je, preko nogu, rafal muslimanskih zlikovaca. Pada. Dete ostaje. Nju odvlače u kuću koju pale. Onako s prebijenim nogama, uspela je da izađe kroz zadnji prozor. Nije živa izgorela. Sve se to dešava 12. juna 1993, selo Kovači, blizu Kraljeve Sutjeske. Teško ranjena stiže do Vareša. Nose je od Vareša do nas. Kod nas je stigla 16. juna. Posle četiri dana. Četiri dana sa prostrelnom ranom desne butine, smrskanom kosti i inficiranom ranom. Za dete ne zna ništa. Samo mu je dve godine. Moli se Bogu da su dete i svekrva živi. Razgovaram s njom. Strah u njenim očima, žena-dete. Oči srne, panika, strah. Ipak se oporavlja", pisao je dr Laza i dodao:

"Antonija je otišla. Uspeo sam da saznam preko prijatelja da joj je dete živo, a i majka njenog muža."

"Plakali su kad su odlazili. Govorili su: 'Vi ste prijatelji.' Neko mi je rekao: 'Doktore Lazo, gde god da se sretnemo u životu, da znaš da ti nema spasa! Ima da pijemo dok ne padnemo obojica pod sto.'"

Dani sreće... Ana i Laza
Dani sreće... Ana i Lazafoto: Privatna Arhiva

Nakon rata ući će Lozančić u politiku, u HDZ, pa biti i predsednik Federacije BiH od 2003. do 2007. Doktora Lazu nije zaboravio, ali o njemu ništa nije znao.

- Otkad sam izabran za predsednika Federacije BiH, pojavljujem se češće u medijima. Jednog dana me zove neko s nepoznatog broja: "Gde si, brate!" Laza! Kaže da je u Sarajevu, a ja se vraćam iz Mostara. Rekoh: "Buraz, pravac Kakanj!" Bio je s porodicom. Pričali smo dugo. Dogovorili se da nađemo vremena da se družimo, ispijemo taj viski. Nije nam se dalo. Nisam ga više video. Ali redovno smo se čuli za praznike - kaže Lozančić, a toga se seća i udovica:

- Jedne godine krenemo za Crnu Goru na kongres, pa preko Bosne. Laza ga zove, a on: "Nema šanse da me prođete." I mi u Kakanj. Dočekao nas je kao najrođenije, jedva nas je pustio!

Jelena S. Spasić

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja
track