Vest je udarila kao grom. Vest koja nas je oborila. Projektil NATO u Batajnici je ubio dete. Trogodišnju Milicu Rakić dok joj je mama Dušica spremala postelju za san. Tragedija koja traje dogodila se u trenu. I taj tren upisan je u večnost. U nezaborav. U tom trenu "Milosrdni anđeo" ubio je našega anđela. I, mnoge anđele. Popisane i nedopisane. Rana. Živa rana Rakića. U njima i svima nama živi dok trajemo. Paradigma stradanja nedužnih tog proleća 1999. godine, kada se devetnaest najmoćnijih zemalja sveta obrušilo da nam satre koren. Cvet. I pupoljke.
Roditelji, brat i sestra malene Milice tihuju četvrt veka u bolu i samoći. U ovim danima, kad rana prokrvari i obara, njima nije ni do priče ni do susretanja. Oni u ovim danima pričaju sa svojom malenom mezimicom. Prebiraju po njenim haljinicama i igračkama. Crtežima na kojima leti sa leptirima i bumbarima između maminih lala i jorgovana u komšiluku mirne batajničke ulice.
Dušica, Miličina mama, je pričala:
- Krijem patnju od Alekse i Anđele. Aleksa je upamtio sve. Imao je šest godina kada je Milica ubijena i on nosi taj strašni teret. Anđela je na svet stigla kasnije. Stigla nam je kao lek. Kao uteha. Ali, rana živi u svima nama. Raste, iako vreme prolazi. Mi ipak, nikada nismo razmišljali da napustimo ovaj stan. Ovu adresu. Ovde smo bili zajedno. Ovde ostajemo zajedno. Ovde smo s Milicom, svi. Ona je svuda. U dušama našim. Mi se s njenim osmehom budimo i odlazimo na počinak, ispunjeni što smo takvog anđela imali i budimo se sa gnevom što su nam je ubili kada smo se s njom toliko radovali. Njenom osmehu, njenom detinjstvu.
Govorila je i:
- Teški su nam ovi dani. To se rečima ne može opisati. Patnju pokušavamo da potisnemo Žarko i ja. Svesni da Aleksa i Anđela s nama dele patnju. Oni to ne pokazuju, ali mi znamo. Dovoljan je pogled i tu je odgovor. Ja više ne plačem, suze u mene uranjaju. Žarko plače, noću, i ne spava. Kaže: Opet sam sanjao našu mrvicu. Posle, satima ćutimo. Ćutimo.
U 21 sat i 45 minuta, 25. dana agresije, 17. aprila, geler NATO bombe ubio je Milicu u kupatilu porodičnog doma. Uleteo kroz prozor, kao da mu je upravo ovo parče zgrade u kojoj žive Rakići bio cilj. Pogodio je devojčicu u glavu. Tata Žarko je bosonog utrčao u kupatilo. Milicu oblivenu krvlju zgrabio u naručje, strčao niz stepenice, upalio auto i vozio. Vozio prema bolnici, a Milica mu je u rukama klonula. Klonula. Otac je jaukao, znao je da je gubi. Izdahnula je u bolnici na tatinim rukama.
Žarko još oseća poslednji izdah svoje malene princeze. I danas, posle... posle toliko godina za njega je to - sad, upravo sad, ona mu je još na rukama. Voleo bi, govorio je, da je bez obe ostao samo da je mogao da je spase. Zamišlja onaj topli zagrljaj i radost, nekad, kada je sa mrežom za leptire bila na izletu sa njim, mamom i bratom.
A kada je na svet došla, kao lek, njihova Anđela, sve mu se činilo da je na rukama podigao Milicu... Plakali su. Ali u suzama koje su potekle radošću, nije istekao bol. Jer, sve u Rakićima počinje i završava se u danu kada su im ubili Milicu.
- Nikada ništa posle tog 17. aprila devedeset devete, neće biti isto u našoj kući - kaže Žarko. I nije! Dušicu je bol oborio. I bolest savila.
Vraćamo vreme... 19. april, 1999. godine, Batajnica...
Zločin je odjeknuo. Proneo se vascelim slobodarskim žiškom u mraku sile i beščašća. Šta je skrivilo maleno biće da bude ubijeno u svom domu, u kupatilu na noši. Da bude ubijeno dok ju je čekala topla postelja majčinim rukama pripremljena za miran san? Milica je sahranjena na batajničkom groblju, drugog dana po ubistvu. Više stotina ljudi okupilo se da je isprati na večni počinak. Zbogom mali cvete, opraštali su se njeni vaspitači iz vrtića. U maleni grob, na beli sanduk, položena je njena voljena lutka. Bojice, bojanke i čokolada.
Pamtimo reči oproštaja: "Reći će, Milice, kako je sve bilo greška. Reći će zlikovci da im je žao, ali lagaće. Zbogom mali cvete, žrtvo zločinaca. Kome si ti skrivila da te tako surovo kazni".
NE PROPUSTITE
Bonus video:
