SRPSKOM HIRURGU BESKUĆNIK U BRISELU PROMENIO ŽIVOT! Učinio nešto neverovatno, a iza zapuštenog izleda krila se bolna priča

Mislio sam da ću sa završetkom Medicinskog fakulteta te davne 2000. godine biti presrećan jer ipak nije bilo lako u roku završiti fakultet tih devedesetih godina prošlog veka. Prevario sam se. Tek sam kasnije uvideo da je to bilo najveće razočaranje jer očekivanje da ću kao mladi lekar započeti usavršavanje i raditi ono za šta sam učio - bila je zabluda, napisao je jedan srpski lekar, hirurg, Dejan Izgarević, a njegove reči prenela Politika.

- Odlučujem da odem u Zapadnu Evropu i da pokušam u nekoj stranoj zemlji koja će mi možda dati šansu za rad i učenje. Da bar probam, da se ne bih kajao kasnije. Uspevam da dobijem vizu i stižem u Belgiju bez znanja jezika. Bio sam presrećan kada sam uspeo da pronađem jeftin i pristojan stan na blizu centra Brisela, ali mi nije trebalo puno vremena da ukapiram da u razvijenoj Evropi najjeftiniji stanovi i jesu u centru grada, a da se sve ono što vredi nalazi na periferiji, desetak kilometara od centra.

Počinje, piše on, intenzivno učenje jezika i traženje mogućnosti da mu se prizna diploma Medicinskog fakulteta.

- Došla je i ta 2002. godina, jezik sam uspešno savladao ali nisam uspeo da savladam zid na koji sam nailazio prilikom traženja mogućnosti za priznavanjem diplome. Tada sam počeo da se lomim i razmišljao da se ponovo vratim u Srbiju jer ipak nisam toliko godina studirao da bih radio nešto drugo.

I upravo u to vreme u zgradi u kojoj je živeo, vlasnik je izdao jednu sobu čoveku koji je većinu svog vremena živeo na ulici sa psom. Imao je dugu kosu i bradu i uglavnom prljavu garderobu na sebi. Bio je krupan i visok sa izrazito plavim očima. Zvao se Frank.

- Doktore, možeš li mi dati dva evra za pivo? - upita me Frank jednom prilikom.

Dao sam mu...

Sutradan ponovo sretnem Franka:

- Dobar dan, doktore. Kako ste?

- Molim te, nemoj da me zoveš doktore.

- Pa, kako? Meni su rekli da si ti doktor.

- Jesam lekar, ali čim nemam dozvolu jer mi ne priznaju diplomu, onda nisam - odgovorio sam mu ko iz topa.

Frank je samo ćutao.

Sutradan po povratku u stan vidim ceduljicu:

- Dragi doktore, povodom priznavanja vaše diplome sutra imate zakazano u 14 časova sa gospođom E. E. na dole naznačenoj adresi.

Počeo je nervozno da traži Franka, nije ga bilo, čekao ga je do dva ujutro, nije dolazio u sobu. Doktor je sutradan u 13 časova odlučio da odem do E.E.

- Dolazim do kuće naznačene na adresi, njeno ime stoji obeleženo na vratima. Zazvonim jednom veoma diskretno i jednim delom sebe možda i poželim da se vrata ne otvore, jer kako je moguće da mi jedan "klošar" omogući sastanak sa vrlo cenjenim hirurgom.

Vrata su se, konstatuje, na sreću otvorila i osoba koja ih je otvorila tihim tonom je izgovorila:

- Dobro došli, doktorka vas očekuje.

Saslušala ga je i već sutradan je imao zakazano sa dekanom i predsednikom komisije za dodeljivanje specijalizacije iz hirurgije. Nostrifikacija, odnosno ogroman ispit provere znanja zakazan je za tri meseca, svake srede je asistirao E. E. u privatnoj klinici za šta ke bio adekvatno plaćen.

- Da mi je rekla da joj ja plaćam, plaćao bih. Život mi se izmenio iz korena. Franka više nisam video. U slobodno vreme sam tumarao ulicama Brisela tražeći ga.

Posle tri meseca uspeo je da nostrifikuje diplomu i dobije specijalizaciju iz hirurgije. I tako posle pet meseci, jedne srede, tokom jedne operacije sa E.E. upitao ju je:

- Meni je Frank pomogao... Pokušavam da ga nađem, ali ne uspevam. Ko je on, u stvari?

E.E. je tihim tonom odgovorila:

- Frank, njegov otac, deda i pradeda potiču iz jedne vrlo ugledne belgijske porodice. Svi su po profesiji arhitekte. Frank je imao porodičnu nesreću i u udesu je izgubio suprugu i dete. Tada je uzeo svog psa i otišao iz kuće. Niko ga nije video pet godina. Kada se pojavio na vratima kod mene zamolio me je da vam pomognem. I iz ljubavi prema njegovoj porodici to nisam mogla da odbijem.

Prošle su godine od tada, doktor je završio sa najboljim ocenama hirurgiju u Belgiji i Francuskoj. Radio je u najeminentnijim bolnicama specijalizovanim za transplantaciju organa. Postavljen sa šefa urgentnog dela hirurgije.

- Franka nisam više video do 2012. godine. Prolazeći pored jedne vrlo prometne ulice u Anderlehtu krajičkom oko zapazim Franka sa dugom sedom kosom kako se niz stepenice spušta u metro. Zaustavljam auto na sred ulice i trčeći ulazim u metro. Čujem zvuk odlazećeg metroa i nadam se da je to metro iz suprotnog pravca. Prevario sam se, Frank je i tada uspeo da nestane.

U životu nikada ne znate ko je ko i ko vam može pomoći, zaključio je doktor i poručio da ako ne možete pomoći nemojte odmoći i nemojte nikada omalovažavati bilo koga pa i onoga koji spava na ulicu.

Kurir/Zelenaučionica