Spomenko Gostić, petnaestogodišnji borac Vojske Republike Srpske, poginuo je pre 20 godina dok je donosio sledovanje hrane vojsci na položaje, žureći da stigne kući, gde je u peći ostavio hleb da se peče. Danas se gotovo niko ne seća malog heroja iz Jovića i nema ko da mu upali sveću.
Mali heroj je danas zaboravljen, a do seoskog groblja može se doći samo pešice, šumskim putem i niko se nije setio da oda dužnu poštu dečaku koji je život ugradio u temelje Republike Srpske.
Spomenkov saborac Brane Milivojević seća se da je dečaku umrla majka početkom 1992. godine, a već u septembru iste godine granata je pred kućom ubila baku s kojom je živeo.
Momčić se odmah na početku rata 1992. prijavio u vojsku, čiji borci su ga štitili, hranili i brinuli o njemu koliko su mogli. A njegovi saborci ga se sećaju kao neverovatno hrabrog i vrednog. Uglavnom je nosio hranu borcima na liniju, konjskim kolima i jednom je čak naleteo na minu, ali je tom prilikom ostao nepovređen.
Čak ga je jedna porodica Srba koja je iz Francuske stigla na Ozren noseći humanitarnu pomoć htela da usvoji i spase od strahota rata. Spomenko je odbio.
"Neću da budem dezerter i da ostavljam svoj narod kad je najgore. Biću ovdje do kraja, dok ne dočekamo miri i slobodu, a onda, videćemo", rekao je tada mali borac.
Spomenko Gostić poginuo je 20. marta 1993. od haubičke granate kod Jovića, na Ozrenu, gde je poginulo još šest njegovih drugova. Spomenko je posmrtno odlikovan Medaljom zasluga za narod. 
Ne ostavljam svoj narodKrajem 1992. Spomenko je reporteru RTS ispričao svoju priču. Na njegovu ispovest reagovala je porodica Srba koja je iz Francuske stigla na Ozren noseći pomoć. Ponudili su Spomenku da ide s njima u Pariz, da ga spasu rata. Momak je odbio rečima: - Neću da budem dezerter i da ostavljam svoj narod kad je najgore. Biću ovde do kraja, dok ne dočekamo mir i slobodu, a onda, videćemo.
