Siromašni Bugari odnosili krstove sa srpskih grobova kako bi se njima grejali: Tačan broj naših žrtava u ratu i ropstvu u Bugarskoj se ne zna, hiljade i hiljade

Dan je tmuran i mokar. Centralno sofijsko groblje pritisla zima, sve svelo i poleglo. Po nekim spomenicima, ko kakvi ukrasi, raširile se ogolele žile korova. Međ njima Srpsko vojničko groblje, opasano zidom, pokriveno ošišanom travom. Od kapije, stazom pored kosturnice, pa do spomenika s krstom na vrhu. Pred njim uveli venci, još od 11. novembra, Dana primirja. Pa i poneka dogorela sveća, koju iz manastira Poganovo donese tad iguman Mardarije. Palimo i našu. Za hiljade znanih i neznanih.

- Todor Anđelović, Miljko Stojanović, Svetolik Diskić, Jelenka Milošević, Andon Marković, Dragić Vasilić, Savatije Anićević... - ređaju se uklesana imena na ploči.

Srbija i Bugarska bile su na istoj strani u Prvom balkanskom ratu, na nišanu u Drugom, kao i u Velikom ratu od 1915, kad nas i okupiraše sa svojim saveznicima. Ratni zarobljenici, ali i silni narod deportovani su u logore, naročito posle gušenja Topličkog ustanka 1917.

Srpski civili odvođeni su u 22 bugarska logora tokom Prvog svetskog rata, istražio je istoričar Milovan Pisari u knjizi "Na balkanskom frontu - rat i zločini protiv civilnog stanovništva u Srbiji od 1914. do 1918". Sliven, Šumen, Stara Zagora, Gornje Paničarevo, Gornja Džamija, Plovdiv, Haskovo, Aleksandrovo, Karlovo, Provadija, Lompalanka, Trnovo, Silitlija, Pernik, Dobrič, Varna, Džumur džina, Jedren, Pazardžik... sinonimi su za mučenje i smrt.

- Ne bih nikada verovao da se to moglo desiti u Evropi, i to u 20. veku. Meseca februara 1917. pobunilo se Pomoravlje. Represalije su bile užasne. Videli smo kada su došli u Plovdiv zimi i po snegu, bez ikakvih sredstava, najbrutalnije terani kao stado hiljadama interniranih, od kojih je jedan veliki broj žena sa odojčadima, dece koja su plakala, staraca od preko 70 godina... Mnogi umirahu od nemaštine i umora", pisao je francuski poručnik Koš srpskom ministarstvu vojnom 16. oktobra 1918, a preneo Pisari.

U Svilenu su "glad, premlaćivanje i užasni uslovi uzrokovali smrt 4.142 ljudi od 6. juna 1916. do 5. novembra 1918", dok su u Plovdivu "u prvih osam dana civili, već iscrpljeni od puta, morali da jedu travu".

Doc. dr Željko Jović, v. d. pomoćnika ministra spoljnih poslova (Centar za analitiku i informisanje MSP), lane je okončao mandat ambasadora u Bugarskoj, tokom kojeg se posvetio dostojnom poštovanju svih srpskih žrtava.

- Prema zabeleženim pisanim podacima, mnogo naših ljudi je tokom perioda zarobljeništva radilo najteže fizičke poslove - izgradnju puteva, mostova, rad u kamenolomima. Oskudevalo se tada u hrani, odeći, obući. Tačan broj preminulih se ne zna, brojevi su sigurno veliki. Nažalost, to nikad nije u potpunosti istraženo - ističe Jović.

Međunarodna komisija na kraju rata, kako piše Pisari, konstatovala je da "uslovi u kojima su živeli internirani u logorima bili su takvi da se verovalo da se želi njihovo istrebljenje". Teror je nastavljen i nakon što je Bugarska 29. septembra 1918. kapitulirala. "Bugari vrše ubistva svakog dana između sela Božice i Prosa, na putu kojim se naši ljudi vraćaju u otadžbinu", piše između ostalog. Prema prvim analizama srpskih vlasti, navodi Pisari, više od 25.000 civila i oko 16.000 vojnika umrlo je u logorima u Bugarskoj nakon potpisivanja primirja (izveštaj srpskog konzula u Pragu Vučkovića).

Na mirovnoj konferenciji u Parizu srpska delegacija navela je da je oko 130.000 civila deportovano u Bugarsku, a da ih se 80.000 nije vratilo kući. Konačan bilans srpskih žrtava, konstatuje i Pisati, nepoznat je.

Niko ih nije pobrojao, spomenika nigde nema do ovog u Sofiji i onog za sedam grobova u Dobriču. I zato je važno da u Sofiji ne zaobiđemo ovo groblje. Nasta 1918, kad su i, kako se priča, siromašni Bugari odnosili krstove kako bi se njima grejali. A spomenik Kraljevina SHS podiže i osvešta na Vidovdan 1928.

- Velikan srpske književnosti i diplomatije Milan Rakić, koji je od 1921. do 1927. bio naš ambasador u Sofiji, napravio je ključni iskorak i ključna istraživanja. Dogovor dve strane bio je da se kosti sakupe na jedno mesto. Rakić je nogom kročio u svako mesto i selo za koje su postojali podaci da su tu kosti naših boraca - objašnjava Jović.

Rakić je, dodaje, uspeo da dobije 100.000, pa još 45.000 dinara za obnovu groblja, što je simbolično, jer je slična suma, samo u drugoj valuti, data za današnje renoviranje.

- Bila je to velika borba, sistemska, u kojoj je veliki doprinos dao Nikola Selaković, koji je u tom periodu bio ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Veliku pomoć i maksimalno profesionalan i korektan odnos prilikom celog procesa rekonstrukcije imali smo od bugarskog ministarstva kulture i gradskih vlasti - kaže Jović i dodaje:

- Uspeli smo da se saberemo, iznađemo i dodatna sredstva i uz pomoć jednog našeg divnog čoveka iz Bugarske, inače poreklom iz Užica, koji je vodio ceo proces rekonstrukcije, na kraju završimo taj ogroman projekat. Pored gotovo kompletne zamene ukrasnih ploča, kao i pokrivnih kamenih ploča, i seče i uklanjanja problematičnog drveća i biljaka sa celog placa, morali smo da razbijemo čitav zid, koji je duži od 180 m, jer mu je korenje biljaka i drveća poremetilo statiku, pa je čak ugrozilo i samu grobnicu. Sve je rađeno uz nadzor Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ostalo je još pejzažno uređenje, kao i postavljanje još dve ploče sa imenima za koja se zna.

Da i mi znamo i pamtimo...