Mali Marko (5) iz Ribnika nije mogao rečima napisati, pa je svoju najveću želju nacrtao: Sedmoro dece žive u teškim uslovima, otac Đuro bio borac u ratu!

"Meni je san da imam 1.000 igračaka jednog dana”, simpatično je rekao mali Marko (5) iz Gornjeg Ribnika u Republici Srpskoj. A na pitanje šta mu je baš najveća želja tužno je pogledao i, otvorivši svesku, bez reči je pokazao kuću koju je nacrtao!

- Nemamo, nažalost, ništa svoje. Ovu kuću smo dobili na korišćenje, ali dve, tri sobice što imamo em nisu baš uslovne jer duva na sve strane, nestaje često struja i velika je vlaga, em nisu dovoljne za nas devetoro - započeo je priču domaćin Đuro koji je, inače, bio borac prve kategorije i koji je, kako kaže, zdravlje dao za Republiku Srpsku.

Danas Đuro i supruga Biljana oboje biju bitku sa bruhom i kamenom u žuči. Od socijalne pomoći, povremenih dnevnica i nešto malo životinja podižu čak sedmoro dece - Mariju (23), Milenu (22), Jelenu (20), Stojanu (16), Nedeljka (14), Dejana (7) i Marka (5).

- Četiri najstarije ćerke zajedno spavaju u jednom krevetu, a mi ostali se potrpamo u dnevnoj sobi. Moglo bi se reći da je tesno. Đuro bi radio, ali neće niko da ga prijavi, a ja ne mogu. Nekad me toliko boli da ne mogu ni ustati. Imam, znate, i psihičkih problema, živci su mi popustili. Starije ćerke rade sezonski kad god mogu, one i brinu o domaćinstvu - nadovezala se majka Biljana.

Stvarno je mnogo toga palo na ćerke, a prevashodno najstariju Mariju koja je faktički stub domaćinstva zbog teškog zdravstvenog stanja roditelja. S njom smo pričali u sobi čiji su zidovi u celosti prelepljeni posterima i nacrtanim zastavama.

- Osim kreveta, nas četiri delimo i samo jedan ormar. Nisu baš neki idealni uslovi, ali se trudimo koliko možemo. Krečimo stalno, mada ne vredi ništa zbog vlage, čak nam i odeća propada. Najteže bude zimi jer je baš hladno, pokrivamo se uveče sa više pokrivača. Zastave smo crtali ko manji, tako smo lakše učili zemlje i glavne gradove, a postere sam kupila od prve plate da malo prekrijemo ove zidove. Sad tražim posao, ali, nažalost, u Ribniku nema ništa - rekla je Marija.

Suznih očiju je ispričala i da, nažalost, nemaju prijatelje jer se niko ne voli družiti s njima zbog situacije u kojoj su. Priznala je i da bude dosta dana kad zafali hrane, ali da preguraju nekako. Osim nje i sestara, ništa manje vredan nije i četrnaestogodišnji Nedeljko koji od svoje 10. godine cepa drva!

- Život je takav da se mora borit. Nadamo se mi uvek boljem, ali nekako baš i ne izgleda da će biti bolje - zaključio je, nakon svega proživljenog, pomalo utučeno domaćin Đuro.

(Kurir.rs/HO Srbi za Srbe)