Šta vam prvo pada na pamet kada čujete reč Vikipedija? Za većinu nas odgovor je verovatno „korisna informacija“. Naposletku, deset godina od pojave Vikipedije, ona je postala toliko nezaobilazan deo modernog života da je teško zamisliti da je iko radio domaći ili istraživao neku temu bez nje.Međutim, za Pola Mejsona (Paul Mason), istaknutog britanskog ekonomskog novinara, ova internet enciklopedija nije samo koristan resurs već simboliše svet na rubu revolucije. Budući da Mejson zastupa stanovište da je nakon dva veka, tokom kojih je kapitalizam dominirao zapadnim svetom, ekonomski sistem postao disfunkcionalan: nejednakost raste, klimatske promene sve su brže, a nacije muku muče sa lošom demografijom, dugovima i nezadovoljnim glasačima.Međutim, za razliku od mnogih kritičara kapitalizma, Mejsona, ekonomskog urednika vesti Kanala 4 (Channel 4 News) i kolumniste britanskog dnevnog lista Gardijan, ne preplavljuje očaj.Prema njegovom mišljenju, kada bismo samo mogli da primenimo neke revolucionarne ideje koje Vikipedija otelovljuje, mogli bismo da unesemo promene u kapitalistički sistem koje bi bile isto toliko dramatične kao one koje je predlagao Karl Marks, a možda čak i delotvornije.Zaista, za njega je Vikipedija nagoveštaj vrlog novog postkapitalističkog sveta.„Kapitalizam je kompleksan, prilagodljiv sistem koji je došao do krajnjih granica sposobnosti za adaptiranje“, izričit je Mejson. „Kada kapitalizam više ne može da se prilagodi tehnološkim promenama, postkapitalizam postaje nužan.“Neki čitaoci bi se možda ironično nasmejali na ovo. Drugi bi se jedva uzdržali da ne zevnu. Ipak, nema ničeg novog u ovakvoj levičarskoj kritici. Iako Mejson iznosi svoje argumente sa strašću - on ne krije svoj prezir prema svetskoj eliti - njegovo pisanje je ponekad toliko ispunjeno ljutnjom da ton postaje iritantno oštar.Čak i ako ste pristalica trenutnog kapitalističkog sistema, bila bi greška ignorisati ovu knjigu - Mejson prepliće različite intelektualne niti kako bi izložio fascinantne ideje. Na trenutke, tekst je obeshrabrujuće težak za čitanje, Mejson je podrobno istražio temu, ali teza o „postkapitalizmu“ zaslužuje širok krug čitalaca i levičarskog i desničarskog opredeljenja.On polazi od tvrdnje da trenutna tehnološka revolucija ima bar tri velike implikacije za modernu ekonomiju. Kao prvo, „informaciona tehnologija je smanjila potrebu za radom“ ili, preciznije, potrebu da svi budu radnici jer automatizacija sada preuzima poslove zapanjujućom brzinom; i zaista, izveštaj iz 2013. godine, koji je sačinila škola Oksford Martin (Oxford Martin), ocenio je da je polovina poslova u SAD u velikoj opasnosti da nestane u sledećih 10 ili 20 godina.Druga stvar u vezi sa IT revolucijom, tvrdi Mejson, jeste da „informaciona dobra nagrizaju sposobnost tržišta da formira cene na pravi način“.Ključna stvar u vezi sa informacijom na internetu jeste ta da ona može biti umnožena neograničeno mnogo puta, besplatno: nema ograničenja koliko puta možemo preuzeti stranicu sa Vikipedije.„Pre nego što su postojala deljiva informaciona dobra, osnovni zakon ekonomije bio je da je sve dostupno u ograničenim količinama. Osnovna pretpostavka ponude i potražnje je oskudica. Sada neke vrste robe nisu retke, ima ih napretek.“I kao treće, „pojavljuju se roba, usluge, organizacije koje više ne reaguju na diktat tržišta i menadžersku hijerarhiju“.Preciznije, ljudi sarađuju na način koji nema smisla za tradicionalne ekonomiste, koji imaju običaj da polaze od pretpostavke da ljudi postupaju iz ličnog interesa i određuju cene stvari u odnosu na ponudu i potražnju.„Najveći informacioni proizvod na svetu Vikipediju stvara 27.000 volontera, besplatno“, ukazuje on. „Kada bi taj sajt bio komercijalan, njegov prihod bi iznosio 2,8 milijardi dolara godišnje. Međutim, Vikipedija ne ostvaruje profit. I na taj način gotovo onemogućava bilo koga da ostvari profit na tom polju. To ima radikalne posledice za svakoga kome se ne dopada trenutni zapadni kapitalistički sistem“, kaže Mejson. Do sada, revolucije su se obično dešavale kada su se radnici ujedinjavali protiv elita. Ali Mejson misli da je to prevaziđeno.“Cilj stare levice bilo je prisilno uništenje tržišnih mehanizama... od strane radničke klase, a država bi poslužila kao poluga“, primećuje on. „U poslednjih 25 godina upravo je projekat levice propao.“Umesto toga, Mejson smatra da je vreme da priznamo da je tehnologija sve nas pretvorila u individualiste - ali nas je istovremeno povezala u mreže na neobično snažne načine. Mejson želi da iskoristi moć miliona pojedinaca da bi izgradio svet u kome ima više pravde i jednakosti, kojim neće dominirati „neoliberalizam kao doktrina nekontrolisanih tržišta“.Konkretno, Mejson smatra - ili se bar nada - da je postkapitalistički svet mesto gde bi samo deo populacije radio za novac, na kvazidobrovoljnoj bazi, dok bi ostali bili posvećeni nemonetarnim ciljevima. Po Mejsonovom mišljenju, države bi trebalo da obezbede garantovani prihod celokupnoj populaciji, kao i besplatne (ili jeftine) osnovne usluge i javnu infrastrukturu. Kompanije bi trebalo da automatizuju što veći broj procesa (umesto da se oslanjaju na jeftinu radnu snagu), a centralne banke da sprovode finansijsku represiju kako bi smanjile javni dug.Drugim rečima, Mejsonova vizija budućnosti je svet u kom država obezbeđuje okvire koji omogućavaju pojedincima da se razvijaju, ali su državne funkcije poverene građanima. Zvuči kao utopija. Mejson i ne pokušava detaljnije da opiše način na koji bi zapadno društvo moglo da izgradi takav novi postkapitalistički svet. Ne bavi se ni pitanjem koje trenutno zaokuplja brojne sindikate i levičarske grupe - činjenicom da moderna tehnologija oduzima sigurnost radnicima i pretvara ih u digitalne nadničare, umesto da razvija njihov kooperativni i kreativni duh. Pogledajte samo nedavne sukobe zbog „Ubera“ i nedostatak sigurnosti za lokalne radnike. Možda je ključna poruka ove knjige sledeća: u svetu naglih tehnoloških promena trebalo bi da preispitamo svoje pretpostavke o „levici“ i „desnici“, sajber-prostor ruši mnoge stavove o vlasti i sistemu društvenih klasa. Gillian Tett
