Bilo bi preciznije to nazvati panikom nego kovanjem zavere. Prethodne nedelje bio sam u društvu članova Hrišćansko-demokratske unije (CDU) koju predvodi Angela Merkel. Ono što me je iznenadilo kao nekog ko nije član ove partije jeste razgovor koji se poveo o tome da li će nemačka kancelarka preživeti izbegličku krizu. Pojedini su tvrdili da ona ima samo nekoliko nedelja da preokrene stvari iako je do juče bila daleko iznad bilo kog drugog evropskog lidera. Preko noći, nezamislivo je postalo prihvatljivo - a za pojedince u njenoj partiji i verovatno.Drugi pak tvrde da će uskomešanost splasnuti.Međutim, ranjivost Merkelove ukazuje na previranja širom Evrope povodom talasa izbeglica iz Sirije, Iraka, Avganistana i zemalja Magreba i Sahela u Africi. U istočnom, postkomunističkom delu kontinenta, priliv izbeglica jača uticaj nacionalista koji se nikada nisu pomirili s idejom liberalne demokratije. Na zapadu je došlo do snaženja ideje o superiornosti domaćeg stanovništva u odnosu na imigrante, poput one koje zastupa francuska politička stranka Nacionalni front predvođena Marin le Pen (Marine Le Pen). Na protestima ultradesničarske stranke Pegida u Nemačkoj mogu se čuti govornici koji žale što i danas nema koncentracionih logora. Ukoliko na referendumu koji najavljuje premijer Dejvid Kameron (David Cameron) bude podržan izlazak Britanije iz EU, razlog za to biće to što će emocije u pogledu migracija nadvladati ekonomski interes.O Merkelovoj se retko govori kao o političarki koji se rukovodi ubeđenjima. Ključ njenog trajanja na poziciji kancelarke jeste u njenoj sposobnosti da pronađe prirodni balans u nacionalnom raspoloženju u Nemačkoj i, trebalo bi i to pomenuti, njenom nemilosrdnom eliminisanju potencijalnih rivala. Pridevi koji se najčešće koriste prilikom opisivanja njenog stila liderstva, ponekad sa više od samo prizvuka frustracije, jesu oprezna, promišljena i sposobna da pomiri neistomišljenike.Muti (mama) Merkel, kako je često zovu, uspela je da ubedi svoje sunarodnike da će zaštititi Nemačku od požara koji besne van njenih granica. Oni ne treba da brinu o detaljima politike. Nemci mogu biti sigurni da će ona biti jaka, ali smirena dok se suprotstavlja ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i da će, iako posvećena budućnosti evra, biti oprezan čuvar državnih finansija. Već deceniju, Nemci joj veruju na reč.Iste veštine pokazuje u Evropi. Oni koji su je videli na samitima EU lidera dive se njenoj sposobnosti da na neformalan način utre put do konsenzusa. Razgovor preko ramena sa ovim premijerom, dogovor postignut prilikom odlaska po šoljicu kafe s onim predsednikom, prijateljsko tapšanje po ramenu zvaničnika koji nastoje da dođu do obostrano prihvatljivog rešenja. Merkelova je oduvek radila u interesu Nemačke, ali na način koji daje primat kompromisu u odnosu na sukob.Izbeglička kriza pokazuje drugu stranu Merkelove kao lidera koji je spreman da govori i postupa iz ubeđenja i da istupi iz sigurne zone fokus grupa i anketa javnog mnjenja. Njena odluka da primi stotine hiljada ljudi koji dolaze preko Balkana ima više smisla nego što njeni protivnici žele da priznaju. Da li je Nemačka zaista mogla da podigne ograde i pošalje vojsku kako bi ih odbranila? Da li je mogla da organizuje vozove kojima bi ih vratila na Bliski istok, gde besne konflikti? Međutim, bilo je emocija kao i razuma u njenom odgovoru.Pošteno, kažu moji prijatelji iz CDU. I da, njena dobrodošlica za izbeglice u početku je odražavala raspoloženje čitave nacije. Ali sam broj - Nemačka očekuje više od milion njih ove godine - promenio je računicu. Manji gradovi i sela preplavljeni su izbeglicama. Ta potencijalno fatalna rana za kancelarku dovela je do sve jačeg utiska da ona gubi kontrolu koja joj je od izuzetne važnosti.Političari nikad ne prestaju da prate svoje rejtinge, a popularnost CDU naglo je opala. Nema kandidata na vidiku koji bi mogao da je zameni, ali tu je Volfgang Šojble (Wolfgang Schäuble), ministar finansija, koji bi verovatno popunio prazninu do izbora kandidata ove partije na izborima 2017. godine. Za čudo, Šojble je u poslednje vreme veoma tih.Iza sebične računice leži dublji strah. Stranke centra širom Evrope gube podršku na račun populističke levice i desnice jer njihovo izborno telo strahuje da one više ne nude sigurnost. U Nemačkoj, ako izuzmemo grozote male Pegide, centar je bio nepoljuljan. Ali sada, kada se pokrenulo pitanje kulturnog identiteta, kako to većina vidi, da li Merkelova gubi kontrolu?Mislim da je odgovor ne, ali kada političari počnu da paniče, sve je moguće. Posmatrao sam iz neposredne blizine svrgavanje Margaret Tačer (Margaret Thatcher), koje je izvela njena partija, dakle još jednog moćnog lidera koji je do trenutka pada delovao nedodirljivo. I ona je, takođe, tri puta pobeđivala na izborima. Iako je bila veoma nepopularna do 1990. godine, dok se to zapravo nije dogodilo, delovalo je nezamislivo da njene kolege mogu da se okrenu protiv nje sa takvom okrutnošću.Ulog je ipak mnogo veći kada je reč o Merkelovoj. Usled finansijskog kraha, krize evra i kolapsa Šengenskog sporazuma o otvorenim granicama, Evropa počinje da puca po šavovima, dok stranke političkog centra širom kontinenta nastoje da odgovore na izazov populista. Merkelova je sve do sada bila stena sigurnosti - lider s autoritetom neophodnim za nastavak priče. Bez nje, naprsline bi postale brojnije.Šojble je takođe proevropski orijentisan, u pojedinim aspektima on važi čak i za većeg zagovornika integracije. Ali Merkelova je čuvar poretka uspostavljenog nakon 1989. godine, koji je definisao evropski duh Nemačke. S njenim odlaskom na scenu bi stupili oni koji se rukovode užim, više trenutnim interesima, koji bi napustili ideal evropske Nemačke. I to bi bio početak kraja.Philip Stephens
