Najnovije vesti

BIO SAM KOŠARKAŠKA ZVEZDA, A MOJA DECA SU ODRASTALA BEZ MENE: Trener Vlade Đurović o porodici, Bori, Draženu i Žućku i BRKOVIMA
Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Moja životna priča

BIO SAM KOŠARKAŠKA ZVEZDA, A MOJA DECA SU ODRASTALA BEZ MENE: Trener Vlade Đurović o porodici, Bori, Draženu i Žućku i BRKOVIMA

Moja životna priča

Ceo život je proveo u košarci, trenirao je 26 klubova u 13 zemalja. Ljudi kažu da je prgav, strog. I on je svestan tih etiketa, ali tvrdi da sve to nije istina. Kaže i to da su igrači koje je trenirao svesni toga da je pošten čovek. Priznaje, jeste kroz karijeru i psovao i grdio, ali se uvek borio za igrače, za njihove plate, išao u školu da razgovara sa profesorima kad neki košarkaš popusti s učenjem... Učio je mnoge mlade ljude, a danas njega uči jedan Jug. I ima "jak" razlog zašto nosi brkove

Rođen sam 1948. u Beogradu, u udbaškoj porodici. Inače, poreklom smo iz Bosne, sa Romanije. Moj otac se zvao Danilo, a majka Mileva. Otac je bio prvoborac i nosilac Partizanske spomenice. Do 26. godine živeo sam s njima na Senjaku, a onda sam prešao sa ženom da živim u centru grada. To ti je, eto, ukratko nešto o meni.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Živeli smo u "Udbinoj" zgradi, tamo preko puta Sajma, pored kuća i vila koje su pre rata pripadale nekim drugim ljudima. Ti drugi ljudi su pre rata bili za kralja. Mrzeli su nas, a ja ih i razumem. Ipak smo mi, na neki način, došli u njihove stanove i potisnuli ih u mali prostor, na tavan ili u podrum.

Kao mali nisam razumeo zašto nas nisu voleli. Išao sam, recimo, stalno na pijacu sa majkom i viđao bi ih kako nas gledaju popreko. Oni su bili neki drugačiji svet, gospoda; muškarci su imali šešire i kapute, dok se moji roditelji i komšije nisu tako nosili. Majka bi me uvek povlačila kada smo ih sretali, uz rečenicu: "Pusti njih, oni su ostaci. Mi smo proleteri i komunisti, a oni su gospoda."

Moje ime

Ime sam dobio po očevom drugu iz rata i nije mi se sviđalo kad sam bio mali. U Beogradu je tada bilo moderno ime Vlada i ja sam voleo da mi to bude ime, pa sam se tako i predstavljao. Kad sam završio gimnaziju i upisao fakultet, lična karta je bila na Vlade, diploma na Vlada, pa je tu bilo sto čuda. Krivo mi je što mom sinu nisam dao ime Danilo, mnogo sam voleo to ime.

Mladež na majku

Odrastao sam sa ocem, majkom i mlađim bratom Draganom, koga smo zvali Barke. Bio sam strog prema njemu, morao je da me sluša, ali sam ga pazio. Košarkaši su imali tu privilegiju da putuju stalno i uvek sam mu donosio odeću po poslednjoj modi iz inostranstva. Uvek sam mu kupovao isto što i meni. I dalje živi na Senjaku i s njim se viđam često.

Ja ličim na majku, ona je imala mladež na licu kao i ja, bila je visoka, za razliku od oca. Brat se bacio na oca.

Otac

Majka me je stalno terala da učim. Recimo, moram da pročitam neki tekst iz čitanke i onda, dok sve tečno ne pročitam nisam mogao da ustanem sa stolice. Nema, majka mora da se sluša! Ona je radila sve dok se brat nije rodio, onda je brinula o nama. Tata je bio onako grub čovek, major Ozne, posle je prešao u Udbu. Stalno je bio zauzet i nikada nije imao vremena, čak nije ni znao da igram košarku. Znao je da treniram nešto, ali tek kad sam ušao u prvi tim.

Osnovna škola

Bio sam odličan učenik u osnovnoj. Išao sam u OŠ "Veselin Masleša", a učiteljica mi je bila neka Dušanka iz Kragujevca. Mnogo je volela pesmu "Tekla reka Lepenica pokraj grada Kragujevca" i mi smo to, sećam se, uvek pevali na muzičkom. Ona je udarala takve šamare deci da to nije normalno! Mene, hvala bogu, nije tukla, jer sam bio dobar, a i bolje što nije, jer bih dobio batine i od oca što sam napravio problem. Disciplina je bila jaka u školi, to su bila takva vremena.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

I dan-danas kad se nađemo na proslavama ti možeš da vidiš da su moji drugovi iz škole vrhunski stručnjaci u raznim oblastima, koji žive u celom svetu. Svi su napravili nešto. Ja sam posle gimnazije završio Višu trenersku školu i Višu školu za spoljnu trgovinu, kojom se nikada nisam bavio, jer sam želeo da budem trener.

Bežanje iz škole

Desetu gimnaziju sam završio na Topčiderskom brdu. U to vreme je bilo mnogo učenika koji su bežali sa časova jer se nisu spremili. Naravno, bežao sam i ja, i to da gledam treninge sa mojim drugom koji je bio partizanovac. Voleli smo da gledamo treninge Stjepana Bobeka. Kada smo imali neki težak čas, uvek bismo odlazili na stadion Partizana. Tamo je bio lep park ispred, u kome su zapravo i počeli prvi razgovori o tome da se ja bavim sportom.

Karmela

Devojke iz naše generacije nisu nikada gledale nas, nekako su uvek volele starije i nas bi to mnogo pogađalo. Ove mlađe devojčice nas nisu interesovale, jer su bile male, normalno. Prvi put sam se zaljubio u osmom razredu osnovne škole u devojku koja se zvala Karmela, bila je iz Zagreba. Sad kad se setim, ona uopšte nije bila moj tip, bila je plavokosa sa bledim tenom, a ja sam se uvek kasnije zabavljao sa tamnoputim devojkama.

Profesorka engleskog

U petom razredu smo počeli da učimo engleski i dobili smo divnu nastavnicu. Sećam je se i dan-danas, bila je prototip jedne gospođe i uvek sam joj se divio. Sviđalo mi se kako se oblačla i predavala i zbog nje sam mnogo više učio engleski nego druge predmete, jer sam se plašio da ću se obrukati pred njom ako me nešto bude pitala, a ja ne znam. Zbog nje sam kasnije počeo da gledam kako se žene oblače i da razvijam ukus, ako me razumeš šta hoću da ti kažem.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Prvi trening

Košarku sam počeo da igram sa 15 godina, u prvom razredu gimnazije. Svi smo igrali fudbal, jer je bio popularan. I, jednom prilikom, moj drug iz gimnazije Šilja Novović mi kaže: "Ma, daj, što ideš na fudbal, ajde da idemo na košarku! Visok si, greota da ne probaš." I tako jedan dan rešim ja da idem u OKK Beograd na trening, ali nisam imao opremu. Stanovao sam blizu Gimnazije i došao sam kući da popakujem opremu i da zajedno sednemo na autobus 39 do Dunav stanice, tu je blizu stadion OKK Beograda. Oni su već bili prvaci košarke u Jugoslaviji, velika imena, Korać, Gordić, Trajko Rajković, Nikolić, sve čuveni košarkaši. Trener me odmah primi, jer sam ja za to vreme bio neka visina. Igrao sam četvorku.

Radivoje Korać

Kad sam imao nekih 17 godina, Bora Stanković koji nas je trenirao i već bio u Fibi, došao je jedan dan i reko je Šilji, Cveletu i meni da prelazimo u prvi tim. Nije bilo srećnijih osoba od nas! Prvi tim!

Bora Stanković, Borislav Stanković
foto: Dragana Udovičić

Dolazimo mi sutradan na prvi trening, kad tamo - Radivoje Korać! On je bio jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam upoznao u životu, a upoznao sam ih mnogo. On je išao u pozorište, gledao balet i slušao operu. Uvek je bio u džemperu i nikada nije voleo odela. Bio je velika zvezda, svi su znali za njega, jer je bio riđ i davao je u svakoj utakmici po 30 ili 40 poena. Svi su znali da je OKK Beograd prvak košarke. Stalno je stajao na ćošku u Knez Mihailovoj i to se i danas zove Žućkovo ćoše.

A ovo mi je veoma draga anegdota iz tog vremena, to se pamti za ceo život, slušaj!

Kada bih upoznao, recimo, neku dobru devojku, uzeo bih je za ruku i poveo u bioskop "Jadran". Dolazili smo pola sata ranije i namerno sam šetao Knez Mihailovom jer sam znao da će me čuveni Radivoje Korać videti. I tako, mi se kao šetamo, a na ćošku se pojavi on i onako šmekerski mi kaže: "E, zdravo, Vlado, kako si? Danas si baš bio dobar na treningu, sutra je trening u šest, ne zaboravi!" Kao da ja ne znam u koliko sati je trening! On se vrati, a devojka mi oduševljeno kaže: "Jao, pa ti poznaješ Koraća!"

pomen, Radivoje Korać
foto: Sonja Spasić

Sa njim su uvek stajali poznati Beograđani i sportisti. Kad bi došao na bazen Tašmajdan, svi su se okupljali oko njega. Studirao je elektrotehniku, ali nikada je nije završio, jer je stvarno bio mnogo zauzet, s jedne strane klub, s druge reprezentacija. To je prva generacija koja je počela da nosi medalje i oni su istrasirali put drugoj generaciji košarkaša.

Dan kada sam najviše plakao

Najviše sam u životu plakao kada je Radivoje poginuo. Plakao sam kad su mi umrli roditelji i žena, ali mi je ta smrt ostala duboko urezana u sećanju.

Poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada se vraćao iz Sarajeva. Padao sam na ispitima na fakultetu zbog toga što se desilo... Dugo mi je vremena trebalo da prihvatim tu činjenicu. Čuvali smo mu mesto i nakon smrti u OKK Beograd.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Slavica

Slavicu sam upoznao na košarkaškom terenu. Došla je sa drugaricom čiji je rođak trenirao kod mene. Imao sam 26 godina i zaljubio se na prvi pogled. Predložio sam joj da zajedno pogledamo neki film u "Jadranu" i tako smo počeli da se zabavljamo. Moja supruga i ja smo se zabavljali četiri meseca pre nego što smo se uzeli. Sa 26 sam se oženio, a već sledeće godine sam dobio sina. Mislio sam da sam bio zreo, ali nisam. Imao sreće da je ona bila dobra majka i supruga. Moji prijatelji uvek su govorili: "Idemo kod Slavice", nikada nisu govorili idemo kod Vlade.

Venčanje

Venčali smo se dok sam bio u vojsci. Da bih dobio sedam dana, kum Tanjević je došao iz Sarajeva i iznenadili smo sve. Čekao sam poslednji rok da odem u tu JNA, sa mnom su bili sve sami klinci. Predavao sam im, poručnik me je terao da im pričam o Titu, svašta je tu bilo... A zbog ženidbe sam dobio nedelju dana odsustva, naravno.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Trenerske vode

Sa 25 godina sam uvideo da dolazi nova generacija, koju ja ne mogu da nadmašim jer sam bio prosečan igrač, da sam dostigao svoj maksimum. Stalno sam bio u ekipi, nosio sam broj četiri, ali nisam mogao da postanem deo reprezentacije. Na nagovor mog kuma Tanjevića, koji je godinu dana stariji od mene, a u to vreme je trenirao KK Bosna, odlučim da postanem trener. "Tvoji komentari u toku utakmice su uvek odlični!" Kažem predsedniku kluba, a on oduševljen. "Upiši višu trenersku školu, mi ćemo da te školujemo i da te zaposlimo za stalno, kao profesionalca". Zamisli sad mene, ja sa 25 godina, počeo sam da radim u klubu kao prvi profesionalac u istoriji OKK Beograda. Imali su sekretara, doktora i šta sve ne, ali svi su bili honorarci ili volonteri.

Više od trenera

Jedan od razloga zašto sam kao trener imao uspeha leži u tome što sam u školi proučavao osnove psihologije i sociologije. Moja nastavnica srpskohrvatskog, koja mi je bila i razredna, često mi je govorila da ako hoću lepo da pričam, da čitam Andrića, a ako hoću da naučim nešto o psihologiji, da čitam Dostojevskog. Uradio sam tako i mnogo sam joj zahvalan na tome, jer mi je to omogućilo da lepo izlažem i da me igrači slušaju. I sada kada komentarišem, ljudi su svesni da lepo pričam i razumeju. Igrači su mangupi, svi imaju između 18 i 30 godina i stalno te testiraju, kao što đaci testiraju profesore. Igrači gledaju trenera kako priča, kako izlaže, kako se ponaša. Kad smo u hotelu na nekom gostovanju moraju da znaju kako se naručuje u restoranu i kako se jede. Igrače u Tuzli naučio sam kako se jede, da se čorba ne srče, na koji način se lomi hleb i u kojoj ruci se drži viljuška. Trener nije samo onaj ko će ti pokazati kako da igraš košarku, on je neko na koga treba da se ugledaš. I dalje se svake prve subote u junu viđam sa mojim igračima iz Slobode, jer smo izgradili takav odnos.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

KK Sloboda

Sa igračima Slobode imao sam svoj prvi samostalni rad, na koji sam mnogo ponosan. Uspeo sam da ih od četvrte lige odvedem u prvu ligu. Mnogo sam zavoleo te momke, bili su divni, trebao im je neko ko će ih voditi, ne samo u košarci, već i kroz život.

KK Tuzla

Trenirao sam pionire i juniore. Rekao sam sebi jednom: "Hoćeš li ti da budeš trener ili nećeš?! Šta radiš ovo od života?!" Na nagovor žene sam otišao u Tuzlu iako nisam imao predstavu gde se Tuzla nalazi u prostoru. Avionom sam otišao do Sarajeva, kod kuma, a onda s njim kolima do Tuzle. A daljina ista od Beograda do Tuzle, kao i od Sarajeva. Nikog nisam imao tamo, ali bio je to odličan potez, brzo smo postali prvi. Igrači su bili mlađi od mene 10-12 godina. Bio sam oženjen u to vreme, moja žena radi u Geneksu, a ja idem u Tuzlu i ostavljam je samu sa decom. Bila je to rizična odluka, jer nisam znao da li ću biti dobar trener, ali je ona sve to prihvatila. Imao sam više iskustva od igrača, naravno, i zavoleli su me, a i plašili su me se. Možeš da zamisliš, to je bilo fantastično.

Lanac

Iz Tuzle sam otišao u Šibenik. Bio je to klub sa dobrim potencijalom, Dražen Petrović je imao 17 godina i već je igrao za prvi tim. Tamo je bio sasvim drugi mentalitet, dolaziš iz Bosne na primorje, u novu sredinu gde te niko ne zna. Leteo sam iz Beograda, gde su me čekali iz KK Šibenka da me uzmu. Pored mene u avionu je sedeo neki momak i pitao me: "Izvinite, jeste li vi Vlade Đurović? Volim što ćete doći kod nas, oštri ste." I tako se mi raspričali i on mi kaže da je zlatar. Pita me šta mislim da bi moglo da bude od tima, a ja onako u šali kažem: "Pa mogli bismo da budemo prvi." On se nasmeje i kaže: "Ako budemo prvi, od mene ćete dobiti jedan lep poklon." I mi stvarno budemo prvi, iako su nam to poništili kasnije, to je tek duga priča, i on jedan dan dođe kod mene sa svojom suprugom. Doneli su poklone ženi i deci, a on meni pruža jednu kutijicu i kaže: "Rekli ste da ćete biti prvi, a ja sam obećao da ću doneti poklon, izvolite." Lanac je napravljen kao da je kartije, neverovatan lančić, i dan-danas ga nosim.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Prvak države 16 sati

Bio sam prvak one Jugoslavije čak 16 sati! Pobedili smo Bosnu, dobili smo pehar, medalje, slavlje, pijanstvo, ovo, ono... U dvanaest sati narednog dana, javljaju da je održana sednica i da je poništena utakmica i da treba da se igra nova u Novom Sadu za tri dana.

Naravno, nisam to hteo da prihvatim, iako su me svi molili. Pre svega, to nije bilo fer. Tačno je da nije bilo faula, ali oni se nisu žalili zato što je faul, već zbog toga što je isteklo vreme. U to vreme Bosna je bila kohezioni faktor

Jugoslavije. Bosanci su imali važno mesto u politici i zauzimali su važno mesto u tadašnjem društvu. Da smo igrali u Šibeniku, pred praznom dvoranom, ili na neutralnom terenu u Splitu, Zadru, Zagrebu ili Ljubljani, ali zašto da igramo u Novom Sadu?! Neću da igram, to je bila moja odluka. Zvali su me svi redom, i predsednik Hrvatske, svi mogući političari i svi su ponavljali: "Da li si normalan? Pristani zbog svoje karijere." Sutradan je generalni sekretar Jugoslavije rekao: "Đuroviću će biti zabranjeno doživotno da se bavi košarkom u Jugoslaviji, a Šibenka će preći u Drugu ligu." Međutim, ništa od toga nije bilo. Fiba se pobunila i ništa nije bilo. Sledeće godine smo bili četvrti, jer je Dražen bio u vojsci.

Dražen

Bio je jako mlad kad sam ga upoznao, nekih 18 godina. Imao sam žutog "golfa", a on je učio da vozi na "fići". "Jao kako je 'golf' dobar!", stalno je ponavljao, pa sam mu davao časove. Niko nas nije dirao, Šibenka je malo mesto, a mi smo tamo bili zvezde, mogli smo da se vozimo kad hoćemo i gde hoćemo.

Biserka Petrović, Dražen Petrović
foto: Youtube Printscreen

I, u tom čuvenom finalu Bosna je vodila sa jedan razlike, a on je imao dva slobodna bacanja. Trebala nam je samo jedan poen, jer u produžetku dobijamo psihološki, bio sam siguran, i on kaže: "Biće oba." I stvarno ih ubaci.

Zadar

Nakon Šibenke prešao sam u Zadar. To je moj sudbinski grad. Još kao mali išao sam tamo na letovanje, jer mi je tetka bila udata za oficira koji je službovao tamo. U Zadru sam zavoleo košarku i postao prvak. Sećam se meča sa Cibonom, oni su bili kaznena ekspedicija, tri godine ih niko nije pobedio, a nama su zapali. Sa tom ekipom nije moglo da se igra. Kad smo ih pobedili, bilo je veliko slavlje. Jedna od najdražih pobeda. Dobio sam medalju od predsednika saveza i rekao mu: "E, ovo ne možete da mi oduzmete!", na šta se on nasmejao: "A i nećemo, svaka ti čast!"

Crvena zvezda

Dolazak u Crvenu zvezdu mi je bila velika greška. Inače sam u životu pravio greške, bio sam im sklon. Trebalo je da vodim šampione, da budem tamo gde sam bio najbolji. Međutim, pružila mi se prilika da se vratim u Zvezdu na velika vrata, posle osam godina. U Beogradu me tada niko nije cenio, a bio sam velika zvezda. Svi klubovi u Jugoslaviji su me zvali da im se pridružim, a ja sam otišao u Zvezdu. Ponovo sam dobio Cibonu sa Zvezdom, ponovo Dražena, ali nismo osvojili prvenstvo.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Talični džemper

I ima ta čuvena priča o tom mom džemperu... Kao, taličan mi je bio. Na obe utakmice protiv Cibone sam nosio isti džemper, pantalone i cipele. I kad sam došao sa Zvezdom na drugi meč, bio sam u svlačionici i čujem Dražena koji je otišao u WC, sačekam ga i kažem mu: "Dražene, obukao sam isti džemper, košulju i karirane pantalone." A s druge strane me dočeka muk...

Fudbalska lopta

Skoro sam pričao s jednim navijačem Zadra koji nije propustio nijednu utakmicu. Njih petorica su dolazili na svaki trening i ja sam ih zvao "stručni štab u senci". On me je podsetio na tu čuvenu utakmicu sa Cibonom, gde sam ja svojim sportistima na poslednji trening pred utakmicu doneo fudbalsku umesto košarkaške lopte. Momci su bili dovoljno nervozni i stvarno im je trebalo da se malo opuste pred meč, milion puta su ubacili loptu u koš, nema potrebe da je ubacuju ponovo. Mnogo su se zbunili, ali su igrali fudbal.

A organizovao sam i pravu večeru sa pečenjem pred utakmicu, umesto piletine i pirinča. "Sedite malo, odmorite se, a večeras idemo da pobedimo Cibonu!" Na poluvremenu smo gubili, a ja sam im govorio: "Ma oni su uplašeni, vidite im samo pokrete!", a svom pomoćnom treneru sam rekao da mi dovede Petrovića koji je bio naš glavni strelac, da porazgovaram s njim. "Dao si nula koševa, sram te bilo, imaš tri sina, zar hoćeš tako da te pamte?!" I posle toga je dao osam trojki.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Najbolji prijatelj sa igračima

Ljudi kažu da sam prgav, ali oni koji me znaju malo bolje svesni su da to nije istina. Igrači su svesni toga da sam pošten, jesam i psovao i grdio, ali sam se uvek borio za igrače, za njihove plate, išao u školu da razgovaram sa profesorima... Pre utakmice sa Cibonom sam udario redara, jer nam nije dao da uđemo bez ličnih karata. "Ja vodim sa sobom košarkaški klub, došli smo da igramo finale, vidi momke, svi visoki preko dva metra, a ti meni tražiš lične karte?! Ma beži tamo!" I udarim ga i pređem preko njega.

Madlen Olbrajt

Najduže sam bio u Grčkoj, i dan-danas me tamo ljudi gledaju s uvažavanjem. Radio sam kratko i u Iranu i Tunisu. Za vreme bombardovanja devedesetih bio sam u Belgiji. Jednom prilikom sam dao intervju za neki ozbiljan list gde sam pričao o Madlen Olbrajt. Ona je bila u Beogradu, njen otac je bio ambasador. Bila je mnogo ružna, katastrofa koliko je bila ružna i naravno da niko nije hteo da se zabavlja s njom kad mi imamo tako lepe devojke. Nju je to mnogo pogodilo i mislim da nas je i zbog toga mrzela. Moj predsednik je bio šef Interpola za Belgiju i zvao me je odmah nakon što je izašao taj intervju. "Zvao me je predsednik države. Kako si mogao to da kažeš?" Šta sam mislio, to sam i rekao. U roku od tri dana sam napustio Belgiju i vratio se u Jugoslaviju. Izgubio sam mnogo para tada, ali šta da se radi...

Madlen Olbrajt
foto: Reuters

Podvizi

Evo, recimo, da čuješ i ovo: na jednom seminaru u Španiji, na kome je bio i Žeravica i drugi mnogo veći treneri od mene, sa više titula, meni priđe Tanjević i kaže: "Mi smo pravili uspehe i bili smo prvaci Evrope, a ti si pravio podvige. To što si ti radio sa ekipom koja je za 20 ili 30 odsto slabija od suparničke, pravo je čudo." I meni je to dovoljno, te dve rečenice.

Šah i Šekularac

Družim se sa mnogo ljudi. Imam dosta prijatelja iz košarke, ali i one s kojima igram šah. Dragoslav Šekularac je bio istinski velikan, pravi dasa, šmeker. Nemam dovoljno reči da ga opišem. Upoznali smo se pre više od pedeset godina. Ne mogu tačno ni da se setim, bio je još uvek aktivni fudbaler. Šah nas je spojio, zaigrali smo tada i nismo prestajali. Sećam se jednom da smo igrali i u Australiji. On je tamo boravio, a ja sam kao trener Zvezde bio na turneji.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Često sam bio kod njega u kući, šah je bio glavna zanimacija. Bio je odličan, pravi majstor. Izvukao je čovek remi u 81. godini protiv Karpova! Njegov mozak je besprekorno funkcionisao, svaka reč mu je bila britka. On je zaslužan za to što sam zavoleo fudbal, imala je ova zemlja dosta velikih igrača, ali komotno mogu da kažem da je on bio najveći. Jednostavno je znao kako da se ponaša, slava mu je prirodno dolazila. Jednom mi je rekao da ga više zanimaju aplauzi sa tribina nego sve pare ovog sveta. Takav je čovek bio.

Deca

Imam sina i ćerku, presrećan sam što su njih dvoje u mom životu. Stariji igrači su se nekad šalili da "lafovi dobijaju ćerke, a cmizdravci sinove", a ja sam imao njih dvoje. Danas su oni svoji ljudi. Ćerka Nina je završila filozofiju, a sin Nebojša psihologiju. Bio sam trenerska zvezda, a oni su odrasli bez mene, jer nikada nisam bio tu. Zbog toga i danas nemamo odnos kakav bi trebalo da imamo. Korektni smo, ali nije to to. Nisam ih mazio kad su bili mali, bio sam uvek na treninzima, jurio košarkaše, navijače i direktore klubova.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Unuk

Najsrećniji sam bio kad mi se rodio unuk Jug. Nije što je moj, ali je stvarno divan i prepametan. Lep je kao lutka. Mnogo toga naučim od njega svakog dana. Ja nemam pojma sa telefonima, znam da pošaljem poruke i da pozovem, a on tako mali, a sve zna i sve mi pokazuje.

Brkovi

Ceo život sam proveo u košarci, trenirao sam 26 klubova u 13 zemalja. Osvojio sam četiri kupa u različitim zemljama. Najduže sam bio u Grčkoj, i dan-danas me tamo ljudi gledaju s uvažavanjem. Radio sam kratko i u Iranu i Tunisu. Ja sam ovakav kakav sam, taman su me oni tada zvali Sadam Husein, jer sam ličio na njega. U Tunisu su me stalno oslovljavali na njihovom jeziku. Brkove sam pustio da bih ličio na glumca Omara Šarifa i posle toga mi nikada nisu dali da ih obrijem. Kad sam ih jednom skinuo, svi su skočili na mene: "Nisi Đurović bez brkova!" Deca ne žele da me vide bez brkova. Vlade Divac mi je jednom rekao: "Ti si ličnost sa brkovima, to je tvoj personalitet".

Klaustrofobija

Majka je imala težak porađaj, bio sam ogromna beba i to je dugo trajalo, pa sam zbog toga i klaustrofobičan na neki način. Moja podsvest je to zapamtila. Kad bih se zaglavio u liftu, to bi za mene bilo strašno. Mnogo sam se plašio i da se brava ne polomi, zamisli to ti se desi u avionu! Ranije nisam mogao da pokažem strah, ipak sam bio uzor igračima, sada mi to već nije problem.

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Kad se osvrnem...

Najsrećniji u karijeri sam bio kad sam u majstorici pobedio Slovana sa Slobodom i kad smo ušli u Prvu ligu. Bio sam prosečan igrač, morao sam od nule da napravim nešto i meni je to u tom momentu bio plafon. Kasnije se ispostavilo da sam bio i prvak Jugoslavije, i to dva puta. Utakmice su bile mnogo stresne, da li će lopta ući u koš ili neće, da li će igrači ispoštovati taktiku, da li ovo, da li ono... Sve je to ostavilo traga na meni i sada imam aritmije i još neke probleme sa srcem. Družim se sa mlađim ljudima, jer su mi ovi mojih godina naporni i stalno pitaju: "Kako ti je prostata?" Dobro sam, neću da razmišljam o tome. Ne osećam se kao da imam 74 i zahvalan sam mojoj genetici.

Najveća tuga

U životu sam imao dosta sreće, ali i pehova. Mnoge stvari koje su se desile u mom životu bile su tužne, previše dragih ljudi je otišlo, ali jedna od većih tuga - van odlaska svih tih dragih ljudi - jeste poništenje titule sa Šibenikom. Bila je to prva titula koju sam osvojio i imali smo je svega 16 sati, dok nam je nisu oduzeli...

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Imati, pa nemati

Znaš za onu kletvu - dabogda imao pa nemao?! E, ja sam je doživeo. Mnoge sam pogrešne odluke doneo u životu. Živ čovek, pa pogreši. Najviše ih je bilo u košarci. Žao mi je što sam, na primer, izbacio direktore kluba iz svlačionice i što sam izgubio 400.000 dolara kada sam pričao o Madlen. Mnogo para sam izgubio zbog svoje impulsivnosti. Prolazio sam dobro u socijalizmu, recimo, jer kad sam pravio greške - a kažem ti i priznajem, pravio sam ih često - uvek sam bio izglasan, to je takvo uređenje bilo. Kasnije, kad se sistem promenio, ja sam nastavio po starom i počeo sam da dobijam otkaze.

Život je kratak

Stalno su mi govorili da je život kratak, a ja nisam verovao. Život je dovoljno dugačak da napraviš ono što želiš i zato nemoj da gubiš vreme. Uradi danas, ne ostavljaj za sutra. Ja sam tako. Samo, nemoj mnogo da grešiš!

Ispovest, Vlade Đurović, Košarka, Košarkaški Trener
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Kurir.rs Andrijana Stojanović

Bonus video:

Munja o Matiji Bećkoviću
00:34

Munja o Matiji Bećkoviću

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track