Rođen sam prvog januara 1952. u Novom Sadu. Majka Katarina donela me je na svet u našem malom dvosobnom stanu na Podbari. Nije stigla do bolnice, pa sam ja uspeo uz pomoć ulične babice da ispadnem u ovaj svet. Babica je to znala bolje da učini od ginekologa. Uzela je sveću, zagrejala oštar nož i presekla pupčanu vrpcu. Mada je to nemoguće, još se sećam kako me je okupala u lavoru s hladnom vodom i prebrisala peškirom
Dan je bio snežan, a ja sam osetio lice boga Janusa. Dva lika, ali koja treba spajati, a ne razdvajati. Čitav moj kasniji deo života bio je u domenu sastavljanja, spajanja i potraga za celinom. Moja misija je bila da spajam novo i staro, da pomirim levicu i desnicu.
Moje rođenje posmatrao je moj stariji brat, koji se, inače, rodio u bolnici. Posmatrao me je i bio namrgođen, kao da je hteo da kaže: „Ovaj će biti dobar čovek, ali će i nadrljati.“ Stupio sam u život i započeo put detinjstva.
Roditelji
Živeli smo skladno, u socijalističkoj atmosferi, u kojoj se poverovalo da svet može biti bolji. Otac Milomir bio je trgovački putnik na veliko. Ponedeljkom ujutro po njega je dolazio šofer iz preduzeća „Gvožđar“, „škodom“, i vozao ga do petka po Srbiji, gde je naš otac trgovao. Bio je veoma sposoban. Bili smo pristojno situirani, dva bicikla, koferi i prazan stan, koji se lagano punio. Svaki povratak bio je ispunjen poklonima. Bili smo srećna porodica. Majka nas je držala u krilu i pevala pesme Safeta Isovića, Nade Mamule, Zaima Imamovića... Pošto joj je bilo dosadno, svaki dan bi nas vodila u bioskop na matine, po izložbama, i uveče u pozorište.
Detinjstvo
Četvrtkom smo slušali radio-drame, podešavali magično zeleno oko i gasili svetlo da bismo još jače doživeli glas Ljube Tadića, Olivere Marković, Milutina Butkovića... Subotom smo odlazili u restoran „Zanatski dom“, gde su se okupljali trgovci, večerali bismo ćevape, a onda bismo mi deca trčali po dvorištu. Milomir je imao običaj da me pozove, stavi u krilo i pita: „Bole cole, ko je tebe rodio?“, a ja bih mu sav ponosan govorio: „Ti, ćale!“ Brat bi se ljutio i govorio: „Nije te tata rodio nego mama!“ Otac je i do dana danas moja najveća impresija života. U najtežim trenucima štitio bi me i savetovao u nekoliko rečenica šta da radim.
Smrt oca
Idila se najednom samo prekinula. Kad sam imao šest godina, otac je poginuo. Seo je na prozor hotela „Zeleni venac“ u Šapcu, skliznuo i pao s drugog sprata. Želeo je da obavi samo još jedan posao i vrati se kući, ali bio je to dan kada je poslednji put trgovao. Bila je to velika nesreća i prekretnica našeg života. Majka je u jednom danu od devojke od 32 godine postala baba. Kroz tri dana zaposlili su je u preduzeću gde je Milomir radio, kao spremačicu. A kada je porodica posle sahrane otišla kući, majka nam je rekla: „Miroslave i Božidare, odsad morate sve sami!“ Bila je to mantra koja nas je vodila kroz čitav život. Obojica smo usamljeni jahači kroz nepristajanje na ovakav život, tragamo za novom umetnošću i ne napuštamo humanost.
Hapšenje
Posle očeve smrti postao sam mali delinkvent. Naš kraj Podbara ima kriminogenu istoriju, pa sam se i ja pridružio starijim lopovčićima kao što su Bata Čaruga, Gavra Ubica, Koda, Kica, Zeka, Falko... U jednoj krađi u robnoj kući „Uzor“ - tada sam imao 14 godina - uhvatili su me kako u avgustu kradem vunene čarape. Isleđivao me je inspektor zadužen za maloletnike. Saslušavao me je šta sam sve dotle ukrao i klimao glavom. Rekao mi je: „Nije to ništa. I ja sam tako krao.“ Oterao me je zagrljajem iz kancelarije u vojvođanskom SUP u Pap Pavlovoj ulici, dao mi bombonu i rekao: „Ne brini, neću ovo nikom da kažem.“ Sav sam drhtao, silazio sam niz stepenice i rekao sam sebi: „Božidare, ti lažeš i kradeš!“ Tada mi se iznad na nebu pojavio svetlosni oblak, otprilike 14 metara sa sedam. Trajao je svega dvadesetak minuta. Doživeo sam prosvetljenje. Od tada sam sasvim drugi čovek.
Fudbalska zvezda
Počeo sam da igram fudbal. Prvo u Slaviji, zatim u omladinskom timu Vojvodine. Prvi trener bio nam je čika Joca Marjanović, veoma strog, mađarska škola fudbala. Sedam vežbi i tako dva sata. Bili smo prvaci Jugoslavije. Zamisli, pobedili smo Zvezdu 2:0! Naš tim je izgledao ovako: Seki, Šovljanski, Milivojev, Bobinac, Samardžija, Mandić, Štrboje, Nikizeći, Daljac, Ivezić i Vasić.
Dok čika Joca čita sastav u svlačionici, to je izgledalo kao poezija u stihu. Onaj levi half Mandić, to nisam bio ja, već moj rođeni brat Miroslav. Brzo sam upao u prvi tim omladinaca. Imao sam petnaest godina i odmah sam na osamnaest dana putovao na omladinski turnir u Vijaređu. Ispratio nas je direktor Vujadin Boškov i poručio: „Nemojte da me osramotite, vi predstavljate Jugoslaviju!“ Osvojili smo četvrto mesto. Igrao sam protiv Milana, Ajaksa, Dukle. Kad sam se vratio u Novi Sad, retko ko me nije zaustavljao i čestitao. Postao sam mala fudbalska zvezda.
Ujaci
Od muškarca u mom detinjstvu najviše su bila prisutna naša dva ujaka Steva i Dušan Temerinski - pekari. Bili su pravi ludaci, dolazili bi na naš prozor u četiri ujutro biciklima, posle noćne smene, i postavljali nam pitanja o Hristu. Zašto je Hrist rekao ako može da me mimoiđe ova čaša, pa da li je on stvarna ličnost ili mitska... Obožavali su nas. I mi njih. Iz njihovog senzibiliteta proizašla je moja ljubav prema prirodi i zemlji. Steva nam je neprestano kazivao: „Mene slušajte, Miroslave i Božidare, ali radite šta znate.“ Bili su divljaci i mudraci. Steva bi me vodio na svoju vikendicu s malom baštom u Kamenici. Dao bi mi težak džak da ga nosim. Pitao sam ga šta je ovako teško, a on bi mi odgovorio: „Videćeš kad stigneš.“ Kad smo stigli, odvezali smo džak, kad u njemu kamen od desetak kilograma. Pitam ga što sam ovo nosio, a on mi je odgovorio: „Biće nam lepše sa ovim kamenom da plevimo šargarepu, celer, rotkvice.“
Brat Miroslav
Moj stariji brat bio mi je veliki uzor. Svuda me je vodio. Prvo na fudbal, pa na književne večeri. A ja? Ja sam ga uvek pratio. Dok sam bio u delinkventskoj fazi, on me je jedini tukao. Ja sam tukao druge, ali brata nisam mogao da udarim. Kad bi me uhvatio u nekim prekršajima, tukao bi me pesnicama po butinama, nikad po obrazu, i govorio: „Hoćeš da nam i Kaja umre zbog tebe?!“ Tako me je počeo voditi na Tribinu mladih. Imao sam šesnaest godina. Tamo smo upoznali divne avangardiste: Žilnika, Varadija, Aleksandra Tišmu, Ota Tolnaija, Vraneševića, Juditu Šalgo, Bogdanku i Dejana Poznanovića.
Umetnost je sve
Zaljubio sam se u umetnost na pretposlednjem „Jugoslovenskom trijenalu“ u Savremenoj umetnosti na Ušću. Tu sam upoznao Ota Bihalja Merina, Marka Pogačnika, Šuteja, Dejvida Njeza. E, tu sam shvatio da je umetnost sve, ali ne i svašta! Lagano sam napuštao u svojoj ideji fudbal i počeo se predavati uličnim hepeninzima, zajedničkom životu u gradskoj komuni, i sam sam počeo da pišem, izlažem, igram apartne pozorišne predstave...
Beg sa suprugom i decom
Oženio sam se devojkom koja me je prva poljubila na ulici. Postali smo muž i žena. Stvorili troje dece Istu, Aju i Suna. Živeli smo u Teslinoj 18. Danas je to kultna vila, koja čuva sećanja na novosadsku avangardu. Braila i ja smo 1977. otišli u selo Brezovica, na planini Rudnik, i tamo zasnovali svoju komunu Porodica bistrih potoka. Tu, po uzoru na gradsku komunu, koju sam ja nazvao Intima, obrazujemo zajednicu. Započeli smo život od nule, s dve kašike od drveta, dva ćebeta i dve zemljane zdele. U napuštenoj kući, koja nije imala ni stakla na prozorima, stavili smo kartone i kad ustanemo, prvo smo deci skidali sneg s glave koji je vetar naduvao. Tek sad sam svestan koliko smo bili hrabri. Kao mlad čovek smatrao sam da je to sve normalno. Naš eksperiment života bez novca, materijalnih ushićenja i konvencionalnog ropstva može da posluži samo nama lično i kao paradigma za „sveopštu mogućnost sveta“.
Antipedagogija
Istu, Aju i Suna sam vaspitavao bez vaspitavanja. Oni su sami sebe stvorili i obrazovali. Verujem u dete, jer ono donosi iskustva iz nevinosti. Svako jutro, pošto pomuzem kravu, napravim kotur sira i donesem pečurke, jedva sam čekao da njih troje ustanu da se ceo dan igramo. Oni su odgajeni bez vike, batina i sugestija. Trčali su po livadi, bacali orahove čamčiće u potok, pravili kolibu od paprati i osluškivali šta im priroda kaže. Ista, kao najbuntovnija, sada, kada se malo šali, veli: „Previše si nas liberalno odgajio.“ Tri puta su zapalili kuću, a moja žena i ja im ni reč nismo prigovorili. Ista, Aja i Sun su drugačiji od mene, ali imamo jednu zajedničku crtu, a to je da svi pripadamo revoluciji nežnosti!
Porodica bistrih potoka
Porodica bistrih potoka je moj najveći životni projekat. Tu sam doživeo svoju emancipaciju „plemenitog divljaka“. Učio sam od biljaka, vetra, kamena, mrava i izvora. Počeli su da nas posećuju ljudi. Sada, kada se okrenem unazad, to je već istorija duga 46 godina. Neverovatno, zar ne? Ovde u Brezovici započeli smo misiju vegetarijanske neagresije, odnos prema zemlji kao filozofiji. Otvorili svoj dom, negovali skromnu ekonomiju i osnovali kultnu reč - zagrljajnost.
Ljudi
Već od samog početka posećivalo nas je mnogo ljudi. Braila i ja smo se od prvih dana zavetovali da nećemo nikoga ništa učiti, da ćemo biti mali dom, emocionalni punkt. Do danas me je posetilo oko pedeset hiljada ljudi, bilo je tridesetak hiljada noćenja i podelili smo trista dvadeset hiljada besplatnih obroka. Pravo je bogatstvo koliko me je intelektualaca posetilo: Vladeta Jerotić, Ljubivoje Ršumović, Ružica Sokić, Rada Ðuričin, Jovan Ćirilov, Tibor Varadi, Dragan Kresoja, Vladan Radovanović. Preko 120 istaknutih kulturologa je obogatilo moj dom, mene i prisutne predivnim agorama na travi, razgovorima bez straha. Često volim da kažem da sam jedan od najbogatijih ljudi u Evropi, a kinte nemam u džepu. Ni za čim ne žalim, osim što moje tri žene nisu dugo izdržale da živimo zajedno i negujemo idilu.
Nagrada
Pre trideset godina osnovali smo našu nagradu pod imenom Porodica bistrih potoka. Ona se sastoji od daske sa upirografisanim imenom laureata, litre izvorske vode, kilograma crnog hleba koji ja umesim i deset dinara. Do sada su je dobili Petar Lalović, Zagorka Stojanović, Gordana Brun, Vlada i Nada Adačić, Ratko Božović, Emir Kusturica. Ovogodišnji, trideseti laureat biće Jovan Memedović. Nagradu ćemo uručiti tradicionalno u Udruženju književnika Srbije u jesenjim danima.
Ekologija je način života
Naša mala planetarna tačka spada u evropske i srpske pionire ekologije, pa tako ovom živom nagradom želimo još više da podstaknemo umetnike da se pridruže gestualnoj borbi za opstanak života i planete Zemlje. Prvi smo počeli da živimo u skladu s prirodom, pri smo počeli da čistimo ulice i prostore najneposrednije, svojim rukama, prvi smo branili jednu planinu - Mijovac. I mada nismo potpuno uspeli, našli smo modus vivendi. Ona se obnavlja, leči i pošumljava sama. A mi? Mi smo uz nju. Uz malo okrnjeni Raj, ali još uvek uz nju i s njom, kao što je i ona s nama. Ovime joj zahvaljujemo što nas hrani svim postojanjem i izdržljivošću. U ekologiji, za koju smatram da nije nauka, već način života, najvažnije je izdržati.
Festival Šumes
Šumski susreti je naš festival, kome smo dali naziv Šumes. To je skup alternativnih i avangardnih pozorišnih pregalaca koji veruju da se pozorište i priroda danas posebno spajaju. U svetu je to hit. Već 22 godine poslednjeg vikenda avgusta okupljamo grupu Mimart, Dah teatar, Ljubivoja Tadića, Ljubivoja Ršumovića, Sanju Krsmanović, Dragomira Zupanca, Jelenu i Milenu Bogavac, Ivanu Inđin, Andriju i Lidiju Pavlović, Nemački cirkus... Počesto na festival pristignu i umetnici sa Cejlona, iz Australije, Amerike, Nemačke, Francuske i postaju deo naše pozorišne „bande“ koja traga za novim estetikama. Ponajčešće na ovom skupu je i pesnička platforma, razgovori, izložbe i, uglavnom, štitimo one koji su bili progonjeni i nerazumevani u umetnosti.
Klozet od milion dolara
Sećam se, ima tome mnogo godina, došao nam je Želimir Žilnik, svetski reditelj. Bio je s nama i napravio nam je poljski klozet. E, taj klozet sada košta milion dolara! Pitao me je jednom posle, kad smo se sreli, koliko sad ima govana u njemu. Rekao sam: „Ima oko trista kilograma.“ „E, onda treba tražiti i više od milion dolara!“, samo je rekao.
Prijatelji
Prijateljstvo je moja velika impresija, kao i ljubav muškarca i žene, harmonija Spone i Sponusa, kako veli alhemija. Muško- ženski rat je največnija pojava koju je istorija porodila. Dvadeseti vek i ovaj još više su razmagnetisali dva pola. Ja sam čist heteroseksualac i tragam da barem pet minuta provedem s nekom ženom u erotskom zagrljaju ili razgovoru. Pet minuta je isto kao i večnost. Jedan moj prijatelj, „ninovac“, rekao mi je da je pitanje žene i muškarca čisto pitanje higijene. Sve počinje čisto, a završava se prljavo. Nesebično se dajem drugima, ali ne iz misaonih koncepata, već zbog toga što je to moj nagon. Prijateljstvo smatram najvećim atributom smisla života. Nema većeg bogatstva nego imati prijatelja. Zbog toga, pogotovo sada posle korone, jako radim na tome da okupljam ljude. Kažem, postao sam „okupljator“, ne okupator. Čovek koji želi da zajedničko vreme učini prijatnim. Kad bi me neko pitao da li bih pre bio milijarder ili imao prijatelje, ne bih imao ni milimetar dileme i izabrao bih prijatelje.
Kad se osvrnem...
Moj život je zaista bio bogat, ispunjen događajima, susretima s nepoznatim ljudima, uživanju u imanju vremena, uz radost praznih džepova, ali i voljom za ljubav i njeno trajanje...
Život sam proživeo ekstatično, skoro da bi mogao reći orgazmično. I sad velim mladima, propuštajte život kroz vas, nemojte da prođe pored vas, jer od Stvoritelja (bilo kako ga nazvali) dobili smo dva najveća dara - biće i život. Nedozvoljivo ih je upropastiti, što se, nažalost, često dešava. Najveću misiju koju sam spoznao u životu i duhovnosti je gostoljublje.
Kad me ne bude...
Ne razmišljam puno o kontinuitetu Porodice bistrih potoka kad odem u večni san. Voleo bih da se nastavi, jer je potrebna svetu kao paradigma pojedinačnog života i odgovornosti. Lično, voleo bih da Sun preuzme misiju koju je i meni neko dao u ruke, da je etički neko realizujem. Možda će naša mala komuna postati mit, a možda će otići u anonimnost.
Zabeležila Andrijana Stojanović
