U Medija centru danas je održana Konferencija “Život i položaj osoba sa poteškoćama u mentalnom razvoju i njihovih porodica”, koja ima za cilj podizanje svesti u javnosti o problemu sa kojim se susreću porodice koje imaju decu sa poteškoćama u mentalnom razvoju.
Tanja Štaljonić, predsednica Humanitarne organizacije “Prijatelj u nevolji” kaže da u Srbiji nema zvaničnih podataka o broju osoba sa poteškoćama u mentalnom razvoju.
- Osobe pogođene ovim problemom nikada nisu jedine ugrožene, već problem pogađa cele porodice. Bez obzira na obrazovanje, imovinski status, zaposlenje i zdravlje, roditelje karakteriše da u trenutku kada se suočavaju sa činjenicom da su dobili dete sa zdravstvenim i razvojnim poremećajom doživljajvaju psihološku krizu iz koje neki uspeju da se povrate, a nažalost neki postaju depresivni i ispoljavaju psihičko stanje koje je neophodno lečiti, naročito ako se radi o poremećenim porodičnim odnosima – kaže Štaljonić.
Dragan Vulević, savetnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kaže da ovo ministartsvo već duži niz godina uočava, prati i pokušava da na adekvatan način reaguje na potrebe porodica čija su deca ometena u razvoju.
- Naše ministarstvo je ove probleme grupisalo u tri segnmenta: materijalni problemi, problem organizacije života i treći “Šta će biti sa mojim detetom kada mene više ne bude bilo”. U okviru zakona o socijalnoj zaštiti predvideli smo niz prava koja ne zavise od imovinskog cenzusa porodice, a to je dodatak za pomoć i negu drugog lica, običan dodatak i uvećan dodatak za pomoć nega i lica. U ostvarivanju ovog prava postoji jedan problem, a to je funkcionisanje komisije za procenu stanja koja bi trebalo da iznese svoje mišljenje. Često se na osnovu dijagnoze procenjuje potreba za ostvarivanje dodatka za pomoć i negu lica. Trebalo bi da postoji jedna funkcionalna procena kojom će se jasno definisati ko šta može i na taj način da se definiše kome je i kakva pomoć potrbna – kaže Vulević.
Porodice koje su pogođene problemom čine u 80 procenata roditelji stariji od 50 godina, od kojih 60 procenata čine jednoroditeljske porodice (50% razvedeni, 10 % udovac/udovica). U 90 procenata u pitanju su porodice sa dva deteta, a u 99 procenata jedno dete u porodici je pogođeno problemom. Stambeno pitnje ima rešeno 85 procenata porodica, dok je 15 odsto njih prinuđeno da živi kao podstanari.
Priča mame dečaka sa dijagnozom umerena intelektualna ometenost Najveći strah roditelja osoba sa poteškoćama u mentalnom razvoju, ali i svih osoba sa zdravstvenim i razvojnim problemima jeste nerešen problem zbrinjavanje osobe pogođene problemom po odvajanju od roditelja/stratelja. Problem se javlja kada roditelji više nisu u mogućnosti da se brinu o svojoj deci, usled lične bolesti ili smrti. Ovo je problem o kome se mora blagovremeno razmišljati i hitno raditi na iznalaženju rešenje.
Majka jedanaestogodišnjeg dečaka sa dijagnozom umerena intelektualna ometenost kaže da njeno dete ide u školu za decu sa smetnjama u razvoju, samostalan je u odevanju, uzimanju hrane, ali je potpuno zavistan od njene podrške.
- Nikada ne može da ostane sam kod kuće, da ode do prodavnice, škole i slično. Zbog smanjenih intelektualnih mogućnosti nikada neće moći samostano da brine o sebi. Kada smo otišli na procenu za ostvarivanje prava na materijna davanja za tuđu negu i pomoć, procenitalj mu je rekao da mu doda olovku koju je stavio na pod, što je Igor i učinio. Pitao ga je nekoliko jednostavnih pitanja na koja mu je Igor dao odgovor i svoj zaključak je izveo da je Igor bez vidnog fizičkog oštećenja sa ograničenim intelektualnim mogućnostima. Ostvarili smo minimalno pravo u vidu materijanog davanja za tuđu negu i pomoć. Problem je što ja ne mogu da radim, jer moram da brinem o njemu 24 sata dnevno – kaže ova mama.
Dijana Glogonjac
