"POLICAJAC ME JE IZVEO I LUPIO MI ŠAMAR, BIO SAM BESAN" Vučić će ovo zauvek pamtiti! Nosio je status najboljeg studenta, ali na tribini je naučio važnu lekciju
- Aleksandar Vučić je u emisiji 'Neispričano' govorio o odrastanju uz tribinu, prvim odlascima na utakmice i sukobu sa policijom još kao dvanaestogodišnjak.
- Prisustvo na gostovanjima naučilo ga je lojalnosti i solidarnosti: u Vinkovcima je izvukao povređenog druga i ubacio ga u voz.
- Opisao je i trenutak na Maksimiru kada je sprečio druga da udari već povređenog navijača, jer nije hteo da bude deo čopora.
Emocije, odanost i sirova energija navijačke tribine često formiraju stavove brže i trajnije od bilo koje školske klupe. Govoreći o godinama koje su prethodile njegovom ulasku u javni život, Aleksandar Vučić je u otvorenom razgovoru sa Jelenom Pejović u emisiji "Neispričano" osvetlio manje poznate detalje svog odrastanja - od prvih odlazaka na utakmice i sukoba sa autoritetima, preko lekcija o odanosti i odbijanju kolektivne agresije, pa sve do trenutka kada su ga politička previranja devedesetih odvojila od prvobitnog životnog plana.
Osvrćući se na prirodu uličnih okupljanja i politizaciju mase, na samom početku razgovora podvučena je distanca prema političkom radikalizmu i karnevalskoj atmosferi protesta.
- Što bi rekao Čerčil: 'Nema srca onaj ko u mladosti nije bio buntovnik i levičar, ali nema pameti onaj ko je to ostao i u starosti'. Ja sam kao dečak provodio mnogo vremena na stadionu, pa me ta vrsta karnevalske atmosfere nije posebno privlačila - sve sam to već doživeo na mnogo višem nivou - započeo je Vučić.
Prvi šamar autoriteta i lekcije sa gostovanja
Uporedo sa statusom jednog od najboljih studenata, ranu mladost obeležila je jaka privrženost tribini i odlasci na gostovanja širom nekadašnje zajedničke države. Prisećajući se svog prvog bežanja iz škole zbog utakmice 1982. godine, opisao je i prvi bliski susret sa policijskim aparatom.
- Bio sam "balavac". Prvi put sam pobegao iz škole i otišao na utakmicu 1982. godine, kao dvanaestogodišnjak. Tada sam već krenuo da pratim mečeve Zvezda-Cibona i Zvezda-Barselona. Skandirali smo ’Mrzim Cibonu!’, što u to vreme nije bilo dozvoljeno. Tada me je ugledao jedan legendarni policajac po imenu Avram - gledao je kako sa svojih četrdesetak kilograma iz petnih žila vičem na tribinama, pa me je izveo i udario mi šamar. Gledao sam ga besno, prepun gneva i jeda, jer sam smatrao da nisam uradio ništa osim što sam vikao. On je bio krupan, sposoban čovek koji je samo radio svoj posao - održavao javni red i mir i pratio nas klince. Nakon toga nastavio sam dugo da idem na tribinu i da putujem svuda po bivšoj Jugoslaviji.
Život u specifičnom okruženju i među ljudima različitih profila doneo je rano suočavanje sa opasnostima, ali i prva saznanja o tome ko je spreman da pruži ruku u kriznim momentima. Opisujući opasnu situaciju sa železničke stanice u Vinkovcima tokom puta na kup utakmicu u Sarajevo, istaknuta je važnost solidarnosti.
- Tu su bili ljudi uglavnom hrabriji i fizički snažniji od mene. Ja nisam bio naročite snage, mada nisam bio ni kukavica. Na tribini sam naučio šta je pravo prijateljstvo. Sećam se, kada smo putovali na kup utakmicu Zvezda-Željezničar u Sarajevu, na koju je išlo svega nas tridesetak - u Vinkovcima su nas na stanici sačekali navijači Dinama i Hajduka, njih preko stotinu. Mog starijeg druga Krleta su oborili kamenicama na peron. Njegovi drugovi nisu hteli da rizikuju, pa sam ja, onako mršav i žgoljav, izašao, dovukao ga do voza i ubacio unutra. Tada mi je rekao da od onih koji se svakodnevno 'trse' to nije mogao da očekuje, ali jeste od mene - istakao je Aleksandar.
Otpor prema iživljavanju mase i prekretnica 1993. godine
Pored lojalnosti prema prijateljima, iskustvo sa stadiona iznedrilo je i jak otpor prema surovosti grupe. Detalj sa gostovanja u Zagrebu poslužio je kao primer granice koja se, prema njegovom mišljenju, nikada ne prelazi.
- Sa druge strane, nikada nisam voleo iživljavanje. Kada smo išli na Maksimir, jedan moj fizički mnogo jači drug krenuo je lancem ili kaišem u lice da udari protivničkog navijača koji je već teško povređen ležao na zemlji. Uhvatio sam ga za ruku i zamolio da to ne radi. Tada su se svi naljutili na mene, ali jednostavno nisam hteo da budem deo čopora i da se iživljavam nad nekime ko je na zemlji - to ne rade ljudi, to radi čopor hijena.
Formativne godine i lekcije o snalaženju u teškim okolnostima kasnije su uticale i na stavove tokom studija, gde je zadržana distanca kako prema tadašnjem režimu, tako i prema opozicionim političkim opcijama.
- To su važne lekcije koje sam naučio: kako da se snalazim u teškim situacijama, kako da primam i zadajem udarce, ali i da ne budem deo čopora. Kasnije, na fakultetu, iako se nisam bavio politikom niti sam bio za Miloševića, građanske opcije me takođe nisu nimalo privlačile.
Iako su devedesete donele potpunu promenu plana, primarni cilj tokom studija prava bio je vezan za pravosuđe i advokatsku kancelariju, za šta se temeljno spremao od najranijeg uzrasta.
- Nadao sam se da ću postati advokat, to je bila moja velika želja. Majka mi je kupovala knjige, pa sam čitao sve - od Filote Filea do Veljka Guberine. Čitao sam i učio iz svih mogućih izvora i za to se ozbiljno spremao. Advokatura je bila moj san, a onda se 1993. godine sve promenilo i stvari su krenule potpuno drugim tokom - ispričao je Vučić.
Ukoliko ste propustili sinoćnje izdanje emisije "Neispričano", u kojem je gost bio Aleksandar Vučić, reprizu možete pogledati danas, u nedelju, od 16 časova.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama MONDO Inc uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
BONUS VIDEO:
· Reaguj