KIJEV POST: Vučićev poraz još ne znači pobedu evropske budućnosti Srbije

Aleksandar Vučić je izgubio izbore, a Ukrajina sada ima dobar razlog da pažljivo prati ko je pobednik. Za građane Srbije, iscrpljene četrnaestogodišnjom vlašću Srpske napredne stranke, čiji je lider bio bivši predsednik, pobeda studentske liste predstavlja razlog za nadu da će konačno moći da pozivaju one koji upravljaju zemljom na odgovornost.

U zemlji u kojoj je članstvo u političkim strankama godinama otvaralo vrata državnih institucija, takav rezultat ima ogroman značaj. Pogibija 16 ljudi u urušavanju nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu pretvorila je zahtev za utvrđivanje odgovornosti u pobunu protiv načina na koji se zemljom upravljalo. Građani imaju puno pravo da očekuju sudove nezavisne od političkih pritisaka i strogu kontrolu načina na koji država troši njihov novac.

Upravo zbog razmera ove promene još je važnije pažljivo razmotriti stavove pobednika o svetu. Studentska lista okuplja profesore, lekare i druge javne ličnosti koje su studenti izabrali da ih predstavljaju, ali među njenim kandidatima nema studenata. Uz mladalačku simboliku ovog pokreta idu i veoma stara politička uverenja, posebno kada je reč o Rusiji, Kosovu i Metohiji i Evropi. To Moskvi otvara mogućnost da sačuva svoj uticaj i nakon poraza čoveka sa kojim je godinama sarađivala.

U tekstu objavljenom na ovim stranicama u avgustu snažno sam podržao Vučićevu odluku da primi Volodimira Zelenskog u Beogradu. Pri tom stavu ostajem i nakon njegovog izbornog poraza. Odnosi sa zemljom koja se brani od agresije zadržavaju svoju vrednost i nakon odlaska političara koji su ih izgradili. Kada bismo poništavali svaku ispravnu odluku neke vlade samo zato što je njen tvorac izgubio izbore, interesi Srbije u spoljnoj politici ne bi trajali duže od jedne predizborne kampanje.

Vučić i Zelenski uspostavili su redovne kontakte i radni odnos koji im je omogućio da razgovaraju o praktičnoj saradnji, uprkos dubokim razlikama između Beograda i Kijeva u pogledu Moskve. Nakon Vučićevih poseta Odesi 2025. godine i Kijevu u julu ove godine, Zelenski je 8. avgusta zvanično dočekan u Beogradu. Njihovi razgovori obuhvatili su energetiku, železnicu, trgovinu i obnovu Ukrajine. Obojica su podržala evropske težnje druge zemlje, a Srbija je ponovo potvrdila poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.

Te razgovore pratila je i konkretna pomoć. Do februara 2024. godine Srbija je izdvojila tri miliona evra za ukrajinsku decu i 1,5 miliona evra za interno raseljena lica, poslala 14 kamiona humanitarne pomoći i donirala ambulantna vozila. Takođe je poslala opremu za obnovu elektroenergetske mreže. U avgustu ove godine, ukrajinsko predsedništvo potvrdilo je da je za energetski sektor izdvojena dodatna pomoć od dva miliona evra. Za zemlju čije elektrane i elektroenergetsku mrežu Rusija sistematski napada, takva podrška ima neposrednu praktičnu vrednost.

Postoji i vojna dimenzija, o kojoj je Beograd godinama govorio opreznim diplomatskim jezikom. Još u junu 2024. godine Fajnenšel tajms objavio je procenu da je od početka ruske invazije u Ukrajinu, preko posrednika, stigla srpska municija vredna oko 800 miliona evra. Reč je o komercijalnom izvozu preko trećih zemalja. Ove godine Kristofer Hil, bivši američki ambasador u Beogradu, govorio je o američkoj podršci kupovini te municije i izjavio da su oni koji su učestvovali u tim poslovima u Beogradu znali ko je krajnji korisnik.

Vučićeva politika prema Rusiji pružala je brojne razloge za ozbiljne kritike, od odbijanja da uvede sankcije Moskvi do prisustva Putinovoj paradi u Moskvi. Njegova poseta Odesi završena je odbijanjem da potpiše zajedničku deklaraciju kojom se pozivalo na pojačan pritisak na Rusiju. Ipak, ukrajinska diplomatija uspela je da iz tog protivrečnog odnosa izvuče konkretne koristi. Zelenski je imao obavezu da traži pomoć gde god je mogao da je dobije, uključujući i Beograd.

Pojedini delovi srpske opozicije procenjivali su njegovu posetu prvenstveno prema tome koliko bi ona mogla da koristi Vučiću. Srđan Milivojević, lider Demokratske stranke koja je podržala studentsku listu, tvrdio je da Vučić koristi Zelenskog kako bi Berlinu pokazao koliko je koristan, očekujući zauzvrat da Nemačka prihvati kakav god izborni rezultat on proglasi. Time je poseta predsednika čija je zemlja pod napadom svedena na sredstvo u domaćem političkom obračunu, dok su interesi Ukrajine gotovo potpuno izostavljeni iz razmatranja.

Milivojević ima puno pravo da sumnja u Vučićeve motive. Međutim, očekujem i da političar koji svoju stranku predstavlja kao proevropsku prepozna potrebe Ukrajine. Zelenski odgovara ljudima kojima su potrebni municija, lekovi i električna energija, pa je svaki sastanak koji može da obezbedi takvu podršku opravdan potrebama njegove zemlje. Zahtevati od njega da svoje diplomatske kontakte prilagođava raspoloženju srpske opozicije pokazalo bi koliko malo razumemo odgovornosti predsednika čija je zemlja u ratu.

Protestno pismo koje je, kao odgovor na posetu, potpisalo stotinu intelektualaca pokazalo je još otvorenije neprijateljstvo. Potpisnici su Zelenskog proglasili glavnim krivcem za rat, negirali da je Rusija agresor i upozorili da njegova poseta ugrožava odnose Srbije i Rusije. Takav stav praktično daje Moskvi pravo da odlučuje koga Beograd sme da primi. Pozivanje na srpsko dostojanstvo, prema toj logici, završava se prihvatanjem ruskog tutorstva nad srpskom diplomatijom.

Prema takvom rezonovanju, ukrajinski predsednik trebalo bi da bude odgovoran i za rat koji je Putin započeo i za nelagodu koju njegova poseta izaziva među Putinovim simpatizerima. Od Ukrajinaca se očekuje da razumeju istorijske traume Srbije, bezbednosne zahteve Rusije i izborne potrebe drugih, dok se njihovo sopstveno pravo na opstanak neprestano uslovljava beskrajnim političkim ogradama. Teško je zamisliti veću moralnu nadmenost od zahteva da narod koji je izložen bombardovanju štedi osećanja onih koji opravdavaju bombardovanje.

Predstavnici studentske liste sada moraju da pokažu kakav odnos prema Ukrajini nameravaju da pretvore u državnu politiku. U predizbornoj izjavi od 30. septembra izričito su obećali da će Srbija nastaviti da odbija uvođenje sankcija Rusiji. Univerzitetski profesor Radomir Saičić, član Srpske akademije i jedna od najistaknutijih ličnosti studentske liste, tokom kampanje zalagao se za „produktivne odnose sa Rusijom“, pozivajući se na istorijske veze i energetske potrebe. Za Kijev su ti stavovi važniji od fotografija slavlja na ulicama Beograda.

Istorijske veze zaslužuju poštovanje, a energetska zavisnost zahteva ozbiljne napore da se smanji. Međutim, kada se koriste kao trajni izgovori za popuštanje Moskvi, one postaju instrumenti kojima Rusija održava svoju prednost. Nova vlada mora da objasni šta Srbija dobija time što svoju evropsku budućnost čini zavisnom od raspoloženja Kremlja i u kojoj meri je spremna da ograniči saradnju sa Ukrajinom zarad odnosa sa Rusijom.

Pozivanje na Kosovo i Metohiju posebno otežava odbranu takvog izbora. Ukrajina nije priznala njegovu nezavisnost, zadržavajući stav koji Beograd smatra ključnim za svoje nacionalne interese. Rusija, s druge strane, okupira ukrajinsku teritoriju i pokušava da silom prekroji granice. Političari koji zahtevaju da svet poštuje teritorijalni integritet Srbije imaju dodatnu obavezu da isti princip zastupaju i kada je reč o Ukrajini, uključujući Krim i druge okupirane oblasti.

Pitanje za pobednike izbora glasi: koliko suvereniteta, koji zahtevaju za Srbiju, spremni su da priznaju Ukrajini? Pravo na izbor vlasti i odlučivanje o budućnosti zemlje predstavlja samu osnovu njihove izborne pobede. Ukrajinci brane upravo to pravo od države koja negira postojanje njihove zemlje. Bio bi to gorak ishod kada bi političari, dovedeni na vlast glasovima građana koji su se oslobodili straha, pokazali više razumevanja za Putinove zahteve nego za narod nad kojim on sprovodi nasilje.

Postoji i veoma praktično pitanje: ko će u novoj parlamentarnoj većini odlučivati o pravcu tih odnosa? Hoće li ministri imati političku podršku da nastave saradnju sa Kijevom kada se tome usprotivi nacionalističko krilo njihovog saveza? Hoće li odluke o izvozu, humanitarnoj pomoći i diplomatskim kontaktima biti donošene u interesu Srbije ili će služiti očuvanju mira među ljudima koje je do juče ujedinjavalo protivljenje Vučiću?

Kremlj može da iskoristi upravo te podele. Dovoljno je da poveća političku cenu svake odluke koja pomaže Ukrajini, predstavi je kao izdaju prijateljstva sa Rusijom i izazove sukobe unutar nove vlade. Odlaganje ugovora, obustavljanje isporuka ili povlačenje iz zajedničkih projekata tada bi mogli da budu predstavljeni kao privremeni ustupci neophodni za očuvanje jedinstva. Posledice bi snosili i Ukrajinci i građani Srbije, dok bi Moskva ostvarila željeni ishod.

Za proevropske članove pobedničkog saveza upravo tu počinju odgovornosti koje su tokom kampanje mogli da izbegavaju. Moraće jasno da kažu kakvu saradnju sa Ukrajinom podržavaju i koje odluke smatraju neprihvatljivim. Pozivanje na raznolikost pokreta brzo će izgubiti smisao kada dođe vreme za glasanje o budžetima, imenovanje ministara i preuzimanje obaveza prema drugim državama. Svaki ustupak ruskim interesima tada će nositi njihova imena i biće podržan njihovim glasovima.

Očekujem da će Moskva iskoristiti odnose Srbije i Ukrajine kako bi proverila koliki uticaj može da ostvari na novu vlast u Beogradu. Srbija sada ima priliku da demokratsku promenu vlasti pretvori u osnovu za veću samostalnost u spoljnoj politici, a novi predstavnici imaju dovoljno snažan mandat da preuzmu odgovornost za taj izbor.

Ukrajinci zaslužuju da tu samostalnost vide i u odnosima Srbije sa njihovom zemljom. Njihov predsednik mora biti dobrodošao u Beogradu čak i kada njegova poseta izaziva nezadovoljstvo u Moskvi i ne donosi nikakvu izbornu korist njegovim srpskim domaćinima. Ako se nakon pobede ostvarene uz obećanje slobodnije Srbije prostor za saradnju ukrajinskog predsednika sa Srbijom bude sužavao, Vladimir Putin će prisvojiti deo te pobede. Odgovornost za takav ishod snosiće oni koji su građanima obećali slobodnu zemlju, a potom dozvolili stranom režimu koji vodi agresorski rat da određuje granice njene spoljne politike.

Kurir/kyivpost