Tokom donošenja teških odluka u vreme stvaranja novih država na tlu bivše Jugoslavije, često sam bio u nezahvalnoj situaciji da zajednička politička rešenja suprotstavljam ličnim osećanjima, ističe Rolan Dima (91), ministar spoljnih poslova Francuske u Miteranovo vreme, od 1988. do 1993, kada su se krojile nove granice na Balkanu! Dima, koji ističe svoju veliku naklonost prema Srbima, otkriva neke pojedinosti o tome kako su se odvijali pregovori, i na koji način je Berlin pretekao Pariz u ostvarivanju geopolitičkih ciljeva.- Tokom pregovora u kojima sam učestvovao, u veoma teškim vremenima, kada ste mnogo propatili, često sam bio suočen s mnogo teškim odlukama. Situacija nije bila laka. Evropski kontekst nije baš išao naruku Srbima, a treba priznati da ni Srbi baš nisu laki kad se pregovara. S predsednikom Miteranom činili smo velike napore da bismo mogli da branimo srpsku poziciju - kaže Dima.
Na sugestiju da je "Miteran mnogo voleo Srbe" odgovara.- U to vreme su ga, čak, u francuskoj štampi kritikovali zbog toga. Kao neko ko ga je odlično poznavao mogu da posvedočim o potezima i zauzimanju stavova s kojima sam se slagao i koji govore o prosrpskim osećanjima - kaže Dima i dodaje da je tačno da je Miteran govorio da, dok je živ, neće dozvoliti da Francuska bombarduje Srbe?Istina je. I nikada na to ne bi pristao. Hrabro je stajao iza te odluke. Znamo ko je to posle uradio", dodaje.
Naklonost prema Srbija datira iz vremena dok je bio dete.
- Otac mi je prepričavao događaje iz Prvog svetskog rata. Sakupljao sam tada figurice starih ratnika. Imao sam kolekciju srpskih vojnika. Obožavao sam njihovu uniformu. U mladosti sam se dosta interesovao za srpsku istoriju. Impresioniran sam hrabrošću i odvažnošću Srba. Velike ste patriote. Gajim snažna osećanja prema Srbima, čak i onda kada kažu da imate težak karakter.
Francuska štampa jednom je prilikom prenela da su, devedesetih, Spomenik zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, ali i drugi spomenici u zemlji koji svedoče o francusko-srpskom prijateljstvu, prekriveni crnim zastorima
- Sećam se, kao da je bilo juče. Miteran me je pozvao da odmah dođem kod njega. Bio je to impresivan gest, miran protest, direktna primedba Francuskoj da je zaboravila Srbe. Miteran je bio potresen. Nije bio ljut na Srbe, već na one koji su stvorili takvu situaciju da Srbi protestuju na ovaj način. Rekao mi je: „Snađite se, uradite šta je potrebno, ovo odmah treba da prestane.“ Od tada smo počeli da malo drugačije razmišljamo o našim stavovima u razgovorima o budućnosti bivše Jugoslavije. Tada sam otišao u Srbiju i sreo se s Miloševićem. Imao je jak karakter. Delovao je impresivno. Ostao sam s njim u veoma dobrim odnosima.
Na pitanje o Kosovu odgovara:
- Proklamovanje nezavisnosti Kosova nije u skladu s međunarodnim pravom. Razumem osećanja Srba. Izgleda da se stvari sada rešavaju. Svojevremeno su u francuski senat došli predstavnici Kosova. Tražili su oružje. Već tada smo im rekli da problem mora da se rešava mirnim putem. Još kad su počeli prvi konflikti predlagao sam, na primer, da se pošalju evropske mirovne snage koje bi razdvojile zavađene. Otišao sam da o tome razgovaram s Miloševićem. Dugo je razmišljao i na kraju se složio. Ali, dodao je i svoj uslov: da u tim jedinicama ne bude Nemaca. Nije želeo da se ponovo vrate na srpsko tlo. Rekao sam to Miteranu. Preneli smo ovaj stav Nemcima. Branio sam ovoj projekat, savetovao da treba shvatiti mentalitet, ali nije vredelo. Nemci se nisu složili.
Jednom prilikom dogovor je bio blizu.- Pozvali smo Miloševića da dođe na razgovor u Pariz. Bio je to 11. mart 1993. Znao je naš stav, ali su postojale teškoće zbog pozicije Amerikanaca i Nemaca. Bio je to težak dijalog, jer smo bili vezani s Nemcima u evropskim okvirima. Nismo mogli da se izdvajamo. Činili smo tako da izgleda kao da postoji jedinstvo pogleda. To jedinstvo sam, možda, uspeo da ostvarim s Genšerom, ali toga nije bilo u odnosima Miterana s Kolom kada je reč o Srbiji. Posle zvaničnih susreta s Miloševićem u Jelisejskoj palati kod Miterana, uveče sam u Ke d’Orseju organizovao večeru u Miloševićevu čast. Mimo običaja da ministar ne poziva predsednika, uputio sam poziv Miteranu da nas poseti na kraju večere. Protokol se nije saglasio, ali je Miteran, ipak, oko ponoći došao, sam s vozačem. Ostao je s Miloševićem u razgovoru do dva ujutro. Polako su došli do saglasnosti i odlučili smo da visoka srpska delegacija ode u Njujork. Činilo nam se da je rešenje blizu. Mislili smo da smo uspeli. Međutim, Amerikanci su ponovo ostali tvrdi.
Dima od subote nekoliko dana provodi u Beogradu.
- Došao sam na poziv dragih prijatelja. Dobro poznajem Srbiju. Boravio sam u njoj već nekoliko puta, i sada mi čini zadovoljstvo da u nju dođem kao običan građanin.
