Za prof. dr Konstantina Vladimiroviča Nikiforova, uglednog ruskog istoričara, slavistu, direktora Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, kažu da ga kao vrsnog stručnjaka i poznavaoca istorije slovenskih naroda malo ko znanjem prevazilazi.
Za Srbiju je vezan kako naukom tako i čvrstim prijateljstvima. Ističe da je u Beogradu, gde ove nedelje boravi kao učesnik upravo održanog Međunarodnog naučnog skupa „Srbija i Rusija, 1814−1914−2014“, u organizaciji SANU, stekao više prijatelja za dve decenije saradnje negoli u Moskvi. Uvaženi slavista govori o rusko-srpskim odnosima kroz prizmu prošlosti, ali i današnjice. Govori, inače, tečnim srpskim jezikom.Vi istoričari izgleda da uz prošlost lucidno sagledavate i budućnost. Možda bolje i od geostratega. Po vašem mišljenju, kada će Kosmet biti vraćen svojoj matici Srbiji?Nezahvalno je davati neke prognoze. Ali jedno je sigurno, istorija teče, ona se odvija, beskrajna je i okolnosti se, srećom, menjaju. Srbi su posle 1389. i Kosovske bitke, o kojoj se, koliko čujem, ovde sve manje govori, uspeli pet vekova kasnije da vrate Kosovo i Metohiju. Koliko dugo je trajala ta borba! Možda najduža bitka. Treba, dakle, biti veoma strpljiv i ne pokleknuti.Sa zebnjom posmatramo ratna zbivanja u Ukrajini i stradanje dva slovenska naroda, „pod budnim okom“ SAD, Velike Britanije, Nemačke. Mi to odlično razumemo, znamo da postoje države koje kao da uhvati „nervoza i histerija“ ako nema krvi i rata u svetu. Kako komentarišete sukob i aktuelne okolnosti u Ukrajini?Scenario je veoma sličan onom koji ste vi preživljavali 90-ih godina, krize, sankcije, pa inscenirani „zločini“ za koje se kasnije ustanovi da su bili neistina usmerena protiv Srba. Pogledajte slučaj obaranja malezijskog aviona. Munjevito je, bez ikakvih argumenata, Zapad za taj zločin osudio Rusiju. To je trebalo da bude povod za uvođenje sankcija. Svaka kriza, po američkom receptu, kreće od sankcija. Prebacivanje krivice na Rusiju za obaranje aviona veoma nas podseća na „slučaj Markale“ u Sarajevu, koji je zapravo bio povod za vazdušne NATO udare na RS.
Takođe nas podseća i na Račak januara 1999. „Slučaj Račak“ je poslužio kao argument usmeren protiv SRJ i kao „legalno pokriće“ za početak rata 1999. i NATO agresiju na vašu zemlju. Ipak, Rusija je ogromna zemlja, jaka i stabilna država. Naravno, sankcije ne donose dobro, ali Rusija neće puno osetiti sankcije, niti za nju može to biti kritično. Imamo svega i možemo živeti sami, Rusija je samodovoljna, to znači da može da opstane i sama. Ali to nije naš cilj, ne želimo da budemo izolovani od sveta. Rusija ima preko 36 odsto sirovina od ukupnog bogatstva u svetu, i tri odsto stanovništva. Dakle, mi smo prebogata zemlja.Odakle u savremenoj istoriji ta mržnja Zapada prema Istoku, pravoslavlju, Rusiji?Mi smo završili Hladni rat 1991. godine, a Zapad to još nije shvatio. U njihovoj svesti taj rat još traje. U svojim težnjama ka svetskoj dominaciji, oni ne biraju sredstva. Širenje NATO na Istok svakako nije zbog sreće, mira i stabilnosti u svetu. Njihovi planovi da antiraketne štitove instaliraju gde god mogu u zemljama NATO, na granicama sa Rusijom, jasno govore o njihovim namerama.Očigledan je strah Zapada od Velike Rusije. I vojno moćne. Plaše se te ogromne, „opasne“ pravoslavne zemlje, koja se prostire na dva kontinenta. Iako smo mi Rusi miroljubiv narod. Ali Zapad tako ne želi da misli! Po mojem sudu, u pitanju je duboki kompleks. Treba da se zna, sve ratove koje je taj Zapad vodio protiv čovečanstva, Napoleon, Hitler − oni su došli do Rusije, nismo mi Rusi išli njih da osvojimo i uništimo. Pa smo se branili i odbranili, i sebe i skoro sve oko sebe. Dođu u tuđe, ubijaju, pljačkaju, pa one narode koji se brane i odbrane − Ruse − nazivaju varvarima. Kada je napoleonovska francuska soldateska, dakle evropska kulturna vojska stigla u Moskvu, sve je opljačkala i uništila celi Kremlj, sav zlatom ukrašen, pretvorila je u ruševine. Bili su poput pravih varvara. A Rusi, kad su stigli u Pariz, samo su pili šampanjac. Ko je tu varvarin!? A ko civilizovan?Stiče se utisak da predsednik RF Vladimir Putin sa mnogo strpljenja, taktike i mudrosti čini sve da se što pre uspostavi mir u Ukrajini. Pri tome je veoma svestan američke težnje da se Rusija uvuče u rat.Rusija je kroz istoriju veoma skupo plaćala, kao nijedna zemlja na svetu, svaki rat, odnosno svaki put kada je bila prinuđena da sačuva svoju zemlju i svoj narod od tuđe čizme. Kod nas u Rusiji stare generacije i danas to kažu: Sve može da bude, samo rata da ne bude. Mi znamo šta to znači. Rusija je samo u Drugom svetskom ratu izgubila 30 miliona ljudi. Niko u Rusiji ne želi rat.
Što se tiče Krima, sasvim je logično i prirodno da se vratio svojoj matičnoj zemlji, Rusiji. Svima je poznato da je tadašnji predsednik SSSR Nikita Hruščov godine 1954. uzeo Krim od Rusije, zajedno sa stanovništvom, poput nekog feudalca, kao da je Krim njegovo lično ili feudalno vlasništvo, i pripojio ga Ukrajini. Faktički, bio je poklonjen Ukrajini. Sada neki Ukrajinci tvrde da je Krim iskonska ukrajinska zemlja, što, naravno, nije istina. Pandorina kutija je otvorena nepovratno sa kosovskom krizom, „samoproglašenjem“ nezavisnosti i kasnije priznanjem od strane nekih zemalja te i takve države.
Kaže se da Albanci imaju pravo na samoopredeljenje. A zašto onda ne bi narod Krima mogao da glasa gde će i sa kim da živi, budući da je Krim bio u sastavu Rusije? Zašto, recimo, narod u Škotskoj može mirno da glasa da li će biti u sastavu Velike Britanije, ili narod u Kataloniji, a stanovništvo Krima ne može? Odnosno zašto osporavaju njihov povratak matici, iako su Krimljani u martu ove godine ubedljivom većinom od 95 odsto glasali za to? Pri tome, treba da se zna da su prilikom Hruščovljevog poklanjanja Krima Ukrajini bili ozbiljno narušeni ruski zakoni. Krim se posle 60 godina vratio svojoj matičnoj zemlji. Običan čovek to odlično razume. Takođe se nadam da će se naći neko rešenje da se uspostavi mir u Ukrajini i da se narod vrati normalnom životu.
U Rusiji je više od milion izbeglica iz Ukrajine, na hiljade unesrećenih porodica koje su ostale bez svojih domova, bez svojih bližnjih. Ali svet o ukrajinskim izbeglicama u Rusiji ne govori – niko od zapadnih zemalja o njima ne piše. Sećam se, kada je bilo bombardovanje SRJ i kada su one kolone kosovskih Albanaca pred NATO bombardovanje i kasnije pod NATO bombardovanjem napuštale domove, onda su svi zapadni mediji govorili i pisali o tome da navodno srpska vojska proteruje Albance (pod NATO bombama!) I svi mediji su sinhronizovano u to vreme na Zapadu pisali o albanskoj humanitarnoj katastrofi i o Srbima kao zločincima. Sada čak međunarodne humanitarne organizacije zatvaraju oči, okreću glavu od izbeglica iz Ukrajine. Čak se i svetski humanitarci klanjaju politici dvostrukih aršina.Nedavno ste izjavili da ako se pokrene pitanje unitarizacije BiH, onda Republika Srpska može da sledi primer Krima.
Hajde da se zapitamo, ako može samoproglašenje kosmetskih Albanaca, zašto to ne bi mogla da uradi Republika Srpska. Ili, ako može Škotska da bira da li će i sa kim ići dalje, ne vidim zašto to ne bi mogla da uradi i RS. Dakle, ispostavlja se da ako je želja i interes Zapada da se stvaraju neke nove države ili državice, a druge ruše − onda je na putu ostvarenja tih želja − sve dozvoljeno. A ako bi to uradili Srbi u Republici Srpskoj, e onda to odjednom postaje veoma opasno.Kažete da "proces prekrajanja granica na području Balkana nije završen, jer se još nisu rešila nacionalna pitanja naroda koji tamo žive“. Na koje narode ste mislili?U prvom redu, tu mislim na srpski narod, koji sada živi podeljen, razbacan, unesrećen, rasejan, rasteran. I van granica svoje pradedovske zemlje. Tu mislim, da ponovim, na Republiku Srpsku i na srpsko Kosmetsko pitanje. Odnosno, na prostore gde su Srbi vekovima živeli, a u nedavnim ratovima sa svoje zemlje su proterani. Ali, evo, otvara se još jedan problem − Makedonija. Sasvim je moguć kosmetski scenario i u Makedoniji, a u težnji da se stvori - Velika Albanija.Ne vidim zašto se Srbija i RS ne bi na izvestan način mnogo čvršće vezale u svakom pogledu. Mada znam da RS gravitira prema Srbiji, i to je prirodno. Narod spontano teži povezanosti. Zašto je to Srbima zabranjeno, a u isto vreme se priprema teren za druge narode ili nove države, ako je to u interesu Zapada? Istorija kaže − narod teži ujedinjenju i to je samo pitanje vremena i toka. I Italijani su se ujedinili, i Nemci… Stiče se utisak da neki poput mantre ponavljaju Velika Srbija i čine sve da te Velike Srbije ne bude. Vidite, postoji Velika Britanija, pa to nikome ne smeta, i Velika Rusija, ali postaje vrlo nezgodno i opasno kada se pomene Srbija u tom kontekstu. Kako može jedan relativno malobrojan narod na Balkanu da bude opasnost po celi svet!? Ide se dotle da se i srpski jezik naziva drugim imenima. Onako kako se to kome svidi. Dakle, osim teritorija, Srbima otimaju i jezik. Engleskim jezikom se govori u Britaniji, SAD, Kanadi, Australiji… i nikome ne pada na pamet da taj jezik zovu američkim, australijskim, kanadskim. Ili nemački jezik, koji se takođe govori u više država.
(Web tribune/Pečat)
