Radovan Karadžić je osuđen u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu (MKSJ) na 40 godina zatvora, a optužba za genocid je vezana za njegovu krivicu za smrt 7.500 muslimanskih muškaraca u srebreničkoj enklavi. Presuda je glasila da je Srebrenica bila deo Karadžićevog plana za "terorisanje i demoralisanje muslimanskog hrvatskog stanovništva", a on je oslobođen optužbi za genocid u drugim opštinama.
Karadžić je samo jedan od srpskih lidera, protiv kojih je pokrenut krivični postupak za genocid. Između 1993. i 2007. godine, MKSJ je izrekao šest presuda protiv šest osoba uključenih u masakr u Srebrenici.
Zločin genocida je uspostavljen međunarodnim pravom, i za njega se isključivo sudi pred međunarodnim sudovima. Kada su nacisti procesuirani u Nirnbergu zbog njihovog učešća u Holokaustu, genocid još uviek nije bio zakonski priznat kao poseban zločin. Umesto toga, on je bio deo šire kategorije ratnih zločina.
Genocid je postao međunarodno priznat zločin 1948. godine, kada je uključen u Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, a to je zatim dovelo do suđenja ovog tipa.
Verovatno je naspornija pravna konstrukcija na suđenju Karadžiću bila ideja "udruženog zločinačkog poduhvata", koji je korišćen da ga drži odgovornim za ponašanje srpskih snaga tokom rata u Bosni. Ključni problem kada neko treba da se osudi za genocid je da je potrebno dokazati da je optuženi imao "genocidnu nameru". Pošto su na toj osnovi mnoge raniji procesi propali, ovo je opisano kao "rupa u genocidu", a da bi izbegli ovu očiglednu "rupu u zakonu", pravosudni ograni se često koncentrišu da okrivljenog smeste u okvir neke šire optužbe.
Zato presuda u slučaju Karadžić zvuči više kao rad istoričara nego sudija.Sud je ponašanje srpskih snaga u ratu opisao kao" udruženi zločinački poduhvat ", čiji je Karadžić bio deo "na osnovu funkcija i pozicija koje je zauzimao u to vreme". Drugim rečima, čak i tamo gde nije bilo dokaza da je Karadžić bio direktno uključen u donošenje konkretnih naređenja, mogao bi da ipak bude odgovoran za njih.
U presudi se navodi nekoliko "udruženih zločinačkih poduhvata" koje se odnose na odvojene faze rata. Karadžić je više osuđen zato što je učestvovao u sveobuhvatnom projektu srpskog rukovodstva, nego osnovu svog ličnog ponašanja u konkretnim slučajevima.
Tribunal je koristio i doktrinu zajedničkog kriminalnog-poduhvata da održi Karadžića odgovornim za komandovanje vojnicima, čak i tamo gde nije bilo dokaza da je lično učestvovao u njihovim postupcima. Što se tiče opsade Sarajeva, u kojoj su civili u gradu bili predmet snajperske vatre sa položaja i srpskih trupa i bosanskih Muslimana, Tribunal je zaključio da su "upornost snajperskog delovanja i granatiranja usmerenog protiv civilnog stanovništva, i gubici velikog broja civila u gradu, ne mogu objasniti činjenicom da je rat u Sarajevu vođen na obe strane."
Umesto toga, za Tribunal je pucanje na civile u Sarajevu bilo rezultat drugog udruženog zločinačkog poduhvata koji uključuje Karadžića i njegove generale, koji su prema presudi to činili da bi ostvarili svoje "političke ciljeve" To je urađeno uprkos činjenici da nema direktnih dokaza da je Karadžić naredio ili direktno podsticao ubijanje civila u Sarajevu.
Karadžićev advokat Piter Robinson je kao razlog za tvrdnju da je sudski proces nepravedan, naveo široku definiciju udruženog zločinačkog poduhvata. On je takođe identifikovao 85 značajna nedostataka u dokaznom postupku, što znači da tužilaštvo možda nije obelodanilo značajne dokaze koji bi mogli da podrže Karadžićevu odbranu.
Robinson, tvrdi da je proces otvoreno bio politički - što je mišljenje sa kojim se mnogi slažu. Uostalom, samo Srbi su gonjeni od strane MKSJ, uprkos dokazima o ratnim zločinima koje su počinile sve strane. Robinson tvrdi da je pretpostavka nevinosti njegovog klijenta efikasno odbačena. Zaista, u mnogim aspektima, suđenje Karadžiću je bilo znatno ispod od standarda pravičnosti koji možemo očekivati u Velikoj Britaniji. On je imao pravo da mu sudi porota, a umesto toga ga je osudilo veće međunarodnih pravnika. Nivo javnog i političkog pritiska da se osudi je bio vrlo jak. S obzirom da je suđenje je trajalo pet godina, teško je zamisliti okolnosti u kojima bi sud presudio u Karadžićevu korist.
Tretman bosanskog rata u Međunarodnom sudu u Hagu pokazuje da međunarodni sudovi više služe tumačenju istorije nego deljenju pravde. Široka terminologija presude je dozvolila da Karadžić bude okrivljen za vođenje neprijatnog i komplikovanog rata, o kome istoričari i dalje razvogaraju i nastavljaju da se ne slažu. Karadžićeva osuda može onima na Zapadu dati osećaj da je nešto urađeno u vezi masakra u Srebrenici i ubistava civila u Sarajevu, ali ono što je "učinjeno" nije pravda.
Istoriju pišu pobednici, a danas su pobednici nose sudske odore UN.
(Autor: Luke Gittos / Spiked - priredio M. Đorđević)
