Poslednji susret sa Zoranom Đinđićem Branislav Lečić je, navodi, imao 41 čas i 23 minuta pre atentata. U njegovom kabinetu, oko 19 časova:
"Posle dvonedeljnog čekanja da pronađemo vreme za susret, iznosim mu plan i program Vladinog marketinškog projekta koji realizuje Ministarstvo kulture, pod naslovom 'Nesumnjive vrednosti reforme', sa ciljem da stavimo u prvi plan stvari koje su nesporne, poput duhovitih nespornih primera Duška Kovačevića, da kad pada kiša, dobro je imati kišobran. Preporučljivo je jesti kad si gladan. Ako ti se spava, ako ne možeš da prilegneš, bar sedi - jer nam je bilo dosadilo da svaki potez koji napravimo u pravcu reforme doživljava medijsku lavinu negacije.
Vidim Zorana drukčijeg nego do sad. Energija mu je znatno zgasla, oči pomalo odsutne. Iako ne sedi, hoda, povremeno se naslanja na svoj sto u polused, izvlači nogu iz cipele i masira je. Još uvek je sa štakama posle povrede sa fudbalske utakmice na Kopaoniku sa specijalcima.
Njegovu apatiju, pre bih rekao - laku depresiju i odsutnost, pripisujem bolu od povrede. Nije koncentrisan na našu stvar i imam utisak da sam džaba dolazio.
Nekoliko puta prekida nas, svojim ulascima, Žarko Korać, motivisan pitanjima tehničke prirode. Ili ja to nisam dobro razumeo.
Taman započnemo priču o projektu - neko nas prekine. Tri puta su to bili telefonski razgovori na engleskom jeziku sa Blerom, Šrederom i Solanom. Svaki put je tema bila Kosovo.
Zoran je već odavno želeo da preuzmemo inicijativu, da se ne prilagođavamo tuđem tempu, nego da ga sami namećemo. Mislim da je to mnoge zbunilo -- i u zemlji i van nje.
On je već u poslednjih godinu dana, bilo je očigledno, postajao evropski političar", napisao je između ostalog Lečić.
Lečić piše i kako je slušao "te razgovore na engleskom" i izvukao zajednički imenitelj.
"...sa druge strane kao da uvek čujem: 'Uspori, ne brzaj, prikoči, pričekaj', a sa ove strane: 'Zašto kad može? Je l' nam cilj da rešimo? Hajde da rešimo. Je l' nam cilj da se pridružimo? Pa hajde da se pridružimo. Podržite, pomozite. Nećete više imati problem. Mi predrasuda nemamo, hoćemo da se uključimo. Jasno je da ako čekamo, stojimo. Ne napredujemo. Idemo unazad'", piše Lečić.
Nisu uspeli da završe razgovor o pomenutom projektu.
"I on sam priznaje da je umoran, i naš razgovor odlažemo za drugi put.
U dvorištu, samo jedna sijalica sija. Automobil ga čeka na istom onom mestu gde je kasnije ubijen. Otvorena vrata. Odlaže štake, polako seda, ja ga pitam: 'Zorane, kad ćemo ovo da završimo, kad se ponovo vidimo?'
Nastaje neobična tišina, koja traje neobično dugo za jednu sasvim uobičajenu situaciju.
Gleda me, ja već iznerviran neprirodnom dužinom tog posmatranja - direktno u oči, smičem ramenima i, šireći ruke, ponovo upitam: 'Kad?'
Sa suprotne strane vidim jedan blagi osmeh koji se pojavljuje, kao da je već s druge strane postojanja, i čujem rečenicu: 'Jednoga dana.'
Vrata se zatvaraju, automobil odlazi. Ostajem ukočen. Kao da me je neko sledio.
Uz ozbiljan napor se izvlačim iz tog stanja zgrčenosti, sedam u automobil preko puta, gde me čeka moj vozač Jerko, i počinjem snažno da udaram rukama o sedište automobila. Moj vozač šokirano gleda i ne progovara ni reči.
Psujem sve bogove i sve matere ovog sveta, i kao da je on tu, obraćam mu se:
'Šta to znači, jednog dana? ŠTA si time hteo da kažeš?' Urlam. 'Je l' ti mene zajebavaš?!' Neprirodno galamim.
I onda me posećuje prava i istinita emocija. Shvatam, a ne znam zašto - da se oprostio od mene..."
(Kurir.rs/odlomak iz knjige "Đinđić")
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Kurir TV: Ove izjave su Đinđića odvele u istoriju!
