EKSKLUZIVNO! BIVŠI TUŽILAC ZA RATNE ZLOČINE VLADIMIR VUKČEVIĆ O OVOME NIKAD NIJE GOVORIO: Istina o hapšenju Karadžića i Mladića!

Vladimir Vukčević je 13 godina bio srpski tužilac za ratne zločine. Ceo radni vek - sve do nedavnog penzionisanja - proveo je u pravosuđu radeći na najsloženijim slučajevima, svojevremeno je bio proglašen i za najboljeg tužioca u regionu, poneo je i tutulu „ličnost godine“... Ovdašnja javnost ga, čini se, najviše pamti upravo po traganju za ljudima koje je Haški tribunal optuživao za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratnih devedesetih.

U ispovesti za Kurir, Vukčević ekskluzivno otkriva kako je bilo tragati za bivšim predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem i generalom Ratkom Mladićem, te ko je opstruirao njihovo hapšenje. Govori i o saradnji s bivšim premijerom Vojislavom Koštunicom, kao i o susretima s tadašnjom haškom tužiteljkom Karlom del Ponte.

Kakva je bila saradnja s Hagom?

- Odlična. A pre mog dolaska su svi izveštaji bili negativni. Na predlog Karle del Ponte sam kasnije u Monte Karlu dobio i nagradu za najboljeg tužioca regiona. Ona je, inače, bila sjajna za saradnju, hrabra žena... Sedeli smo jednom i počela je priča o Srbima, neko je rekao da smo se mi Srbi zločinački poneli, na šta sam ja reagovao: „Nikad se kroz istoriju nisu ovako poneli, Srbi su viteški narod, pogledajte malo istoriju.“ Sutra je Karla došla i čestitala mi.

Del Ponteova u svojoj knjizi piše da je sumnjala da država skriva haške optuženike...

- Hag je sumnjao da vojska skriva optuženike, ali ja sam na sastanku rekao da to nije tačno i da, ako ih neko štiti, onda je to Bezbednosno-informativna agencija (BIA). Tadašnjem direktoru te agencije Radetu Bulatoviću nije bilo prijatno. Kad smo kod BIA, tu je zanimljiva priča o hapšenju Zdravka Tolimira (ratni general Vojske Republike Srpske, prim. nov.). Nakon što je javljeno da je on uhapšen u Republici Srpskoj, kod mene je, vidno ljuta, došla Karla del Ponte, koja kaže da to nije tačno i da ona zna da je uhapšen u Beogradu, nakon čega je prebačen čamcem u Srpsku. I onda mi je Rade Bulatović posle toga rekao da je tadašnji premijer Vojislav Koštunica tražio da se tako uradi.

Da li je Koštunica bio težak za saradnju?

- Vrlo korektan odnos smo imali. I s Koštunicom i sa šefom njegovog kabineta, pokojnim Aleksandrom Nikitovićem, koji je bio jedan jako kulturan i obrazovan čovek.

Kažu da je Koštunica bio protiv saradnje s Hagom.

- On, u svakom slučaju, nije voleo Hag, ali nikad nije pokazao nikakvu emociju. Shvatio je da je saradnja s Hagom neminovnost.

.: Je li najteže bilo uhapsiti bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića?

- Objektivno najteže.

Kako je izgledala potraga za Karadžićem?

- Pre svega mi je interesantno kolika je opstrukcija vršena tada iz naših redova, najpre mislim na BIA. Na primer, ko je javio Karadžiću da mu spremamo hapšenje... To je mali broj ljudi znao. Karadžića je neko naš obavestio da je otkriven, pa je iz stana na Novom Beogradu, gde se skrivao, krenuo s torbama, ali pratili smo ga, nije više mogao da pobegne... Uhvaćen je u autobusu za Batajnicu, ali je taj stan bio pod opservacijom i odjednom se tamo pojavljuje sin Luke Karadžića, Radovanovog brata. Došlo dete da uzme stvari. Naši ljude ga uhapse i pitaju me šta da rade, kažem im - pustite ga odmah.

A u slučaju Mladića?

- I tu je bilo opstrukcija. Pokojni Miodrag Rakić (tadašnji sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, potom i šef Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, prim. nov.) jednom je predložio da „utamničimo“ čoveka za kog smo znali da opstruira potragu za Mladićem. Ali nismo to mogli, jer nismo imali dokaze. A Mladić nam je bio nekad i nadohvat ruke. Posle je dao onu izjavu: „Posmatrao sam vas s tavana.“

Baš za njega je bilo dosta priča da ga je skrivala vojska.

- Vojska ga nije čuvala, čak je i imala problema s njim, jer je petnaestak dana nakon stupanja na snagu zakona o saradnji s Hagom bio u vojnim objektima, nisu mogli da ga izbace... Načelnik Generalštaba Nebojša Pavković pošalje mu naređenje da napusti objekat, a Mladić na to kaže: „Neka mi to donese lično Pavković.“ Onda se jedan član akcionog tima (za lociranje i hapšenje haških begunaca, prim. nov.) setio da se Mladić patološki plaši da će neko da ga otme helikopterom, da će tako da ga uhapse... I kaže taj član tima da samo treba da se podignu policijski helikopteri da lete iznad tog vojnog objekta. Tako je Mladić istog momenta zbrisao odatle.

A da li je bilo pokušaja nagodbi s Mladićem, kao što je navodno bilo u slučajevima nekih drugih haških optuženika?

- Bio je ovakav slučaj: jedan Mladićev prijatelj, inače političar iz Koštuničinog okruženja, zatražio je od Karle del Ponte da ona traži od premijera Koštunice da ga postavi na neko visoko mesto, a on zauzvrat garantuje da će Mladića da nagovori da se preda. Preko jednog čoveka je Mladić poslao svoj venčani prsten kako bi uverio Koštunicu da će se predati, nama je taj prsten pokazao član akcionog tima... Ništa posle nije bilo od toga. Mladić je pobegao dalje, a prsten je ostao kod tog čoveka. Međutim, kad smo uhapsili Mladića, imao je taj prsten kod sebe.

Kako je Mladić uopšte uhapšen u Lazarevu nadomak Zrenjanina 2011. godine?

- Mladićeva je krsna slava Đurđevdan, 6. maj, i tada smo u Lazarevu, koje smo opservirali, videli njegovog sina Darka kako se fotografiše s decom. I mi zaključimo da oni to šalju ocu, dedi... Mi tada, naime, imamo izveštaje od Engleza, koji nam čak daju satelitske snimke jednog lokaliteta u Hercegovini gde se vidi čovek kao Mladić kako puši i zato smo mi sve vreme uvereni da je on tamo, razmišljamo kako ćemo i šta da radimo. Ovde smo locirali kurira, koji je kupovao veliku količinu lekova za kardiovaskularne smetnje i mi čekamo da nas on odvede do Mladića, ali se kurir danima ne pojavljuje. Nervoza raste, zove me Miki Rakić i pita šta da radimo s Lazarevom, da li da ulaze, reko’ - nek uđu. Krene ekipa, ali kuća tog Mladićevog rođaka je zaključana, otišao čovek u njivu da radi. Nađu oni njega, otključa on vrata, ulaze, unutra mrak, spuštene roletne... Vrata najpre ne mogu skroz da se otvore jer neko stoji iza. Tu ugledaju čoveka, pitaju ga: „Šta radiš ti tu, čiča?“, kaže on: „Ništa.“ Pale svetlo, dižu roletne i vide na stolu dva pištolja, a tu su lična karta i vojna legitimacija. Otvaraju legitimaciju, a unutra piše - Ratko Mladić. Pitaju ga ko ti je ovo, a on kaže: „To sam ja.“ Nisu ga prepoznali.

Kako je izgledao vaš susret s njim?

- Nisam se sreo s Mladićem. Imao sam princip da se ne sretnem ni sa jednim od optuženika. Moj zamenik Bruno Vekarić je razgovarao s njim. Mladić ga pitao: „Bruno, jesi li ti Srbin ili Hrvat?“ Bruno je tad pokazao empatiju. Inače, Mladić je tražio da mu obezbedimo televizor, pa mu Vekarić dao svoj iz kancelarije. A kad je trebalo da bude prebačen u Hag, tražio je da poseti ćerkin grob. Onda su ovi naši sve zakomplikovali, iz bezbednosnih razloga, pa su onda hteli da mu dozvole samo nekoliko minuta da ostane... Plašili su se, tad sam im rekao: „Je l’ treba ja da idem da obezbeđujem, evo krenuću ako treba.“ Rekao sam neka ostane na groblju koliko god hoće. Ostao je 45 minuta.

Znači, ni s Karadžićem se niste sreli nakon hapšenja?

- Ni s njim se nisam sreo. To s doktorom Dabićem je holivudska transformacija. Hod, govor, kosa, brada... Odmah sutradan je tražio frizera.

Kako bi bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević prošao u Hagu da nije umro pre presude?

- Bio bi osuđen. U Hagu su žalili kad je umro. Tužioci Karla del Ponte i Džefri Najs i sudija Patrik Robinson su bili ožalošćeni. Oni su u njegovom slučaju odustali kad je reč o zločinima u BiH i u Hrvatskoj, ali je pao na Kosovu.

Haški slučaj lidera SRS Vojislava Šešelja je pomalo specifičan...

- On nikad nije bio predmet mog interesovanja. Meni je, inače, žao što neke druge nismo procesuirali, neke naše ratne podstrekače, huškače... Toliko su štete napravili, a aktivni su i danas u javnosti.

O Željku Ražnatoviću ARKAN JE BIO VELIKO

Osim zvanične vojske, devedesetih su ratištima u regionu harale i paravojne jedinice, a posebno je bila aktivna Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana.

Kakva su vaša saznanja o njemu?

- On bi završio u Hagu da nije ubijen, protiv njega je bila podignuta optužnica za neke zločine, čini mi se, oko Sanskog Mosta, bilo je tu reči o silovanjima itd. Mada, možda bi se i iskupio pa bi bio neki svedok, zaštićeni svedok... Bio je jedno veliko zlo.

NEISPRIČANO SUSRET S UDOVICOM PREDSEDNIKA SFRJ JOSIPA BROZA JOVANKA MI JE REKLA: I dan-danas volim Tita

Čuo sam da ste se pre desetak godina viđali s Jovakom Broz, udovicom predsednika SFRJ...

- Jednom smo se videli. Ona je imala problema s nasledstvom, vodio se sudski postupak, pa me je pozvala preko moje školske drugarice s molbom da joj pomognem da je primi tadašnja predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović. Bili smo Nata i ja kod Jovanke u vili, ostali smo dva sata i 45 minuta. Neverovatno je koliko je bila pametna, inteligentna, svega se sećala, pričala je toliko detalja...

Poslužila je neke grisine, kikiriki, kiselu vodu... Moj utisak, nakon te posete, bio je da je tačna ona priča da je ona s ličkim generalima pravila neki svoj plan dok je Tito još bio živ.

Rekla je tad i: „Ja njega i dan-danas volim.“ Inače, hvalila je ministra Rasima Ljajića jer joj je pomogao da se popravi ta vila gde je živela. Hvalila je i generala Svetka Kovača, tadašnjeg načelnika Vojnobezbednosne agencije. Pričala je da je dolazio i Ivica Dačić... Sećam se da je rekla da su neki političari dolazili kod nje samo da bi se fotografisali za medije.

(B.K / Foto: Marina Lopičić, Profimedia)