BEOGRAD - Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) 1987. godine nije bila unutarpartijski obračun, niti početak raspada Jugoslavije, već sukob dve koncepcije statusa Srbije i koncepcije položaja srpskog naroda na Kosovu.
Na Osmoj sednici CK SKS 23. i 24. septembra 1987. godine predsednik CK SKS Slobodan Milošević je predsednika beogradske partijske organizacije Dragišu Pavlovića razrešio članstva u CK SKS. Ta sednica je predstavljala konačni razlaz Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića, a mnogi je smatraju uvodom u raspad Jugoslavije i rat 1990-ih godina.
Osma sednica održana je 23. i 24. septembra 1987. godine, i ona se danas smatra događajem koji je najavio poslednji čin istorije Jugoslavije. "Osma" je bila prelomni momenat u uzdizanju Slobodana Miloševića u srpskog nacionalnog lidera, ali i početak novog i najtežeg perioda jugoslovenske države i srpskog društva.
Na turobnu i mučnu sednicu CK SKS održanu u zdanju Skupštine u tadašnjoj Ulici maršala Tita (danas Kralja Milana) danas se gleda na mnogo načina. Najčešće se ocenjuje kao otvaranje puta Miloševićevoj neograničenoj vlasti, početak raspada, ali i kao kraj borbe za Titovo nasleđe u Srbiji.
Osma sednica je presudno uticala na živote trojice njenih najvažnijih aktera, trajno obeleživši njihove karijere, uspone i padove.
"Sve je počelo na Osmoj sednici", nebrojeno puta se čulo u domaćoj javnosti tokom proteklih 30 godina. Ovaj, uz Brionski plenum i pad Aleksandra Rankovića, verovatno najpoznatiji partijski sastanak ikada održan u Jugoslaviji pominje se kao središnja tačka kosovskog pitanja, Miloševićeve autokratske vlasti, početak surovog uklanjanja političkih protivnika, legitimizacija nacionalizma i nasilja. Usput, ti dušebrižnici istovremeno zaboravljaju priču s početka sedamdesetih godina prošlog veka i Titovog obračuna sa srpskim liberalima.
Istoričari se protive posmatranju prošlih događaja sa sadašnjih stanovišta. Iz ugla nauke Osma sednica nije, iako se to često dovodi u vezu, početak niti razlog raspada Jugoslavije, niza srpskih tragedija, poprište poraza naprednih, a pobede retrogradnih snaga u društvu. Sudbina Jugoslavije, potonje Srbije, Kosova, miloševićevskog aparata rezultat je mnoštva unutrašnjih i spoljnih faktora, među kojima je partijski obračun, ma koliko značajan bio, tek jedna od mnogih okolnosti. Epitet istorijskog skupa "Osma" je dobila tek naknadno, retrospektivno, protokom vremena i nizanjem tragičnih događaja.
Rušenje Ivana Stambolića napravilo je dugoiščekivani diskontinuitet sa dotadašnjom politikom srpskog rukovodstva. On se, međutim, pretvorio u tragičnu seriju poraza.
"Državne napetosti koje je razrešila Osma sednica bile su dostigle takav nivo da je njihovo razrešenje bilo neminovno, ovim zasedanjem ili na drugi način", beleži u svojoj knjizi "Kako su Srbi izgubili vek" jedan od najvernijih Miloševićevih saradnika Borisav Jović. "Da takvih napetosti nije bilo, Osma sednica se sigurno ne bi mogla dogoditi, ili ako bi se dogodila ne bi mogla da ostavi traga u istorijskom i političkom pamćenju, kao što je sada slučaj."
Obeležila živote učesnika
Sednica vrha srpskih komunista održana ravno pre tri decenije uvertira je u tragediju većine njenih glavnih protagonista. Slobodan Milošević umro je u Haškom tribunalu 2006. godine, tokom suđenja za ratne zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Ivan Stambolić je šest godina ranije otet i mučki umoren na Fruškoj gori. Dragišu Pavlovića, proskribovanog, poraženog i razočaranog izdalo je srce 1996. godine.
Osma sednica je presudno uticala na živote trojice njenih najvažnijih aktera, trajno obeleživši njihove karijere, uspone i padove. Ovu sednicu to je zaogrnulo mitskim plaštom istorije i sudbine koji ni do danas nije skinut.
(Kurir.rs/Večernje novosti)
NE PROPUSTITE
