Punih 69 dana bombe su padale na Jugoslaviju kada su u Beograd sleteli izaslanici UN i Rusije, Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin kako bi Slobodanu Miloševiću na sto stavili poslednju ponudu za zaustavljanje NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Kratak i prilično nedefinisan plan u četiri tačke našao se pred jugoslovenskim predsednikom pošto je prethodno Černomirdin svukao stolnjak sa tanjirima i čašama i rukom gestikulirao uz reči da će „Jugoslavija biti ravna kao ovaj astal, ne budu li prihvaćeni mirovni uslovi“.
Milošević prihvata, ali se tu rat ne završava. Sutradan uveče svog specijalnog izaslanika Nebojšu Vujovića, u to vreme zamenika ministra spoljnih poslova, šalje na pregovore s generalima NATO. Međutim, Vujovićeva tajna diplomatija je počela ranije, jednom službenom beleškom o razvoju situacije i ishodu rata koja je Miloševiću zapala za oko.
Pošto su emisari Moskve i UN odleteli iz Beograda kreće osmodnevna drama pod šatorima u Tabanovcima, blizu Kumanova. Malo je nedostajalo da Vujović na pregovore i ne stigne. Snajperski hitac ubio je pripadnika njegovog obezbeđenja.
Kako su se događaji razvijali, koliko puta ga je Milošević pozvao telefonom, zašto je promenjeno mesto pregovora, šta je pisalo u prvoj rečenici ultimatuma NATO, kakav je utisak ostavio general ser Majkl Džekson, kako je napisan čuveni Vojno-tehnički sporazum i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u ispovesti za Kurir prisetio se Nebojša Vujović ne samo svedok, već akter istorijske drame, koji će uskoro o tome objaviti i knjigu.
Kurir.rs
