Član Predsedništva Srpske napredne stranke, Zoran Đorđević, oglasio se povodom govora mržnje povodm uručivanja Ordena Karađorđeve zvezde austrijskom književniku Peteru Handkeu, od strane predsednika Aleksandra Vučića.
- Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, uručio je pre nekoliko dana Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena austrijskom književniku, dobitniku Nobelove nagrade za književnost, Peteru Handkeu - kao simbolički izraz zahvalnosti za Handkeov višegodišnji principijelni i na činjenicama i istini zasnovan stav kada su u pitanju mnogobrojni događaji iz naše najnovije istorije, ali i dokazano i iskreno Handkeovo prijateljstvo prema Srbiji i njenim građanima, posebno onima koji žive na teritoriji južne srpske pokrajne - naveo je Đorđević.
On je takođe objasnio za šta je to bio povod.
- To je bio povod da se promptno jave raznorazne "moralne gromade", "baštinici i tumači istine i istorije", "borci za demokratiju, ljudska prava i pravdu", rečju - najrazličitiji bašibozluk profesionalnih i iz inostranih centara moći dobro plaćenih srbomrzitelja, svesnih lažova i tobožnjih pripadnika "intelektualne i građanske elite" - koji su, samo formalno se dotičući Handkea, iskoristili i ovu priliku da svoju mržnju i patološku opsednutost Aleksandrom Vučićem pretoče u nekakve - "principima vođene i na objektivnim argumentima zasnovane" verbalne bljuzgarije - naveo je Đorđević i dodao:
- Javila se tako, prva, "časna i čestita" Nataša Kandić, kojoj je uvek premalo srpske krvi i nesreće, da nam sa stanovišta bivše komsomolke i komunističkog aparatčika (što je bila dok je to bilo lukrativno i donosilo korist) još jednom "objasni" da su Srbi genocidan narod i da zbog toga nisu (još) uvek dovoljno kažnjeni. Izgleda da joj, "časnoj i čestitoj", ne stižu više apanaže iz inostranstva, ili - bar ne u tolikom iznosu koji ona misli da svojim štetočinskim delovanjem zaslužuje, pa je zdušno požurila da svoje inostrane mentore podseti da ona još uvek zna, može, a i hoće, da zapljune - i Srbiju, i Vučića - i to naročito sada - kada čitav svet odaje priznanje, i Srbiji i Vučiću, na načinu koji se bori sa pandemijom i njenim posledicama.
Tom, prvom, glasu profesionalnih mrzitelja svoje države i svog naroda, brže-bolje su zatercirali i Staša Zajović (kapo nečega što sebe naziva nevladinom organizacijom pod kodnim imenom Žene u crnom, iako je, po svojoj suštini, to zapravo organizacija koja radi u interesu vlada nekih stranih država), i pisac Filip David (čija se poetika vremenom pretvorila u politiku, a ta politika ima za moto: Mrzim Vučića), kao i dvoje istoričara (ili, bolje rečeno, oni se sami tako predstavljaju - Dubravka Stojanović i (i on za sebe tvrdi da je istoričar) Milivoje Bešlin - koji su, svako sa svog stanovišta, shodno sopstvenoj pameti i obrazu, pokušali da oblate Handkea i da ospore njegovo, ljudsko i na demokratiji (u koju se oni kunu i za koju se "hrabro bore") zasnovano pravo da ima sopstveni stav o svemu, pa i o Srbiji, kao i da takav stav javno iznese, zastupa i brani.
Komično bi bilo, da nije jadno, bedno i tužno - kada nekoliko umišljenih, taštih, i na novac iz stranih fondova alavih likova, pokušava da ospori značaj, ugled i delo jednog nobelovca, a još ogavnije je što to čine vređajući i prezirući sopstveni narod, bez obzira što im njihova politička ostrašćenost i bolesna mržnja prema Aleksandru Vučiću ne dozvoljava da bar na trenutak (ali stvarno i zaista, bez obzira na to što su plaćeni da pričaju laži) budu objektivni i skloni istini.
Osim, ako razlog nije to da se oni sami, na ovaj način, kandiduju za Nobelovu nagradu - koja bi im, da se slučajno dodeljuje, sasvim sigurno bila i dodeljena - za mržnju - naveo je Đorđević u svom saopštenju za javnost.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
