Protiv Jugoslovneske armije ratovali su pripadnici teorističke OVK, vojske Albanije, kao I NATO avijacije. Cilj napadača je bio je da se preko karaule Košare prodre u dubinu metohijske kotline. Koliko je važna bila odbrana Košara? Šta bi bilo da se prodrlo u Metohiju i zašto je država godinama držala u senci heroje koji su žrtvovali živote za otadžbinu?
Gosti Usijanja dana su Ljubinko Đurković, komandant odbrane Košara, pukovnik u penziji i Nenad Stanić, učesnik bitke na Košarama. Urednica i voditeljka emisije je Silvija Slamnig.
- 10. juna je počeo da se primenjuje Kumanovski sporazum, a NATO lobisti hoće da smanje kapacitet bitke, oni su sa svojim borbenim efektivima bili došli u krizu, bili su prinuđeni da pokrenu diplomatsku ofanzivu i kroz primirje obeznede pokriće za agresiju. Oni su osiromašenim uranijumom izvršili svojevrstan genocid, upotrebili su 14,7 tona na 112 lokacija. Nužno je da sada država u javno mnenje izbaci temu da mi treba da obnovimo već donesenu presudu iz 2000. godine ili novu tužbu pokrenuti za nadoknadu ratne štete. Jedinice neke su ratovale do 16. juna, kaže Đurković.
- Ja sam se dobrovoljno prijavio sa 26 godina, tada kad sam otišao dole, rat je rat, kad se kaže pakao Košara, zaista je bilo tako, to samo znaju kako je ljudi koji su bili dole, mi pokušavamo da dorpinesemo da se ne zaboravi. Za mene je to bila čast i obaveza moralna i zakonska, dole sam bio sa svojim bratom. MI smo bili vaspitani u duhu patriotizma, nosili smo se duhom predaka da branimo svetinju i narod i ono što je naše, kaže Stanić.
- Da nije bilo Košara, bili bi okupirani a Kosovo bi bilo nezavisno. Mi smo imali procene da na Košarama neće biti glavni udar, mislili smo da će glavni udar biti sa drugih mesta, a sposobnost branilaca je uspela da spreči taj plan, ali su tamo slomili zube na košarama kao što je 1914. bilo na Ceru, nisu procenili srpskog vojnika,da nije bilo herojske 37. brigade u Drenici mi ne bi izdržali, na Košarama prvi udar prihvatilo oko 200 vojnika, i zaustavilo neprijatelja, kaže Đurković.
- I magla i sneg i hladnoća i nedostatak, hrane, vode, sna, pa i strah od smrti su bili po strani kod svih od nas, prvenstveno nas je nosila misao da branimo svetinju, a ona se brani životima,i to je bilo osnovno a ostalo sporedno. Ja sam bio ranjen u jednom od najkravijih dana, sreća da sam ostao živ, a bilo mi je teško da napustim saborce. MI smo ginuli jedni za druge i branili jedni za druge, najteže je bilo napustiti položaj, kaže Stanić.
- Disproporcija je bila 15:1 žive sile, a u oružju i 600: 1, jer su imali i avijaciju, svih 67 dana je bilo napada. Rat protiv naših vodilo je i vreme. Na je bilo 1357 na širini fronta 20 km uz podršku haubica, a njih je bilo 6-7 000 ljudi uiz OVK sa instruktorima iz NATO. U prvoj liniji bili su im rendžeri, SAS-ovci, mudžahedini i dobrovoljci. Mi smo uništili najelitniji tim SAS. Nisu stigli da isplale ni jedan metak. U drugoj liniji su imalo oko 10.000 pripadnika regularne albasnke vojskea u trećoj liniji krupne NATO snage. Ali naši su bili toliko nadahnuti patriotizom, ta snaga je pobedila NATO. Sad bi proišli joiš gore, sad imamo iskustvo, i o nekoj pretnji ne razmišljamo. Košare i odbrana od NATO agresije je stvorila Srbiji mogućnost za presprektivu, nadam se da će politika uspeti da to eksploatiše. Ti mladići su sačuvali Srbiji slobodu, kaže Đurković.
- Tibor Cerna je izbovorio rečenicu "za ovu zemlju vredi umreti", zbog jednog njihovog vrhunskog snajperiste, mi nismo mogli da ga uočimo i uništimo. Tibor ga je namamio, snajperista ga je pogodio dva puta, ali je odna naš snajperista ga je pogodio, ali je on ostao živ ali invalid. Ali to nisu reči samo Tibor Cerne, svaki od njih je tkao govorio. Kada su bivali ranjeni, oni su govorili da će i mrtvi braniti zemlju. Nisu žalili svoj život. Siguran sam da bi i danas mladi branili zemlju, kaže Đurković.
- Mogli bi da postavimo pitanje gde smo mi koji smo bili tamo sada, mi smo dugo bili u senci, ali istina je da naša prava nisu došla na zasluženi nivo, ne radi se samo o veteranima Košara nego o drugim ratovima. Prioritet je poštovanje, sami borci bi trebali da imaju neki prioritet, imamo ljude koji prate od posttraumatskog poremećaja, neki su izvršili samoubistvo, ljudi u institucijama bi morali malo bolje i konkretnije da se posvete poslu, zakon nije rešio brojna pitanja, treba da se promeni. Naši veterani dobijaju tek sad status borca, što još ne znači ništa, kaže Stanić.
- Njima se mora obezbediti zdravstvena zaštita, kaže Đurković.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
