Doktor Zoran Stanković, nekadašnji načelnik Vojnomedicinske akademije (VMA) i bivši ministar odbrane i zdravlja, čitav svoj život posvetio je medicini. Umro je od koronavirusa početkom oktobra, a njegova supruga Marina Stanković prvi put za medije govori o poslednjim danima života svog supruga, o njegovom radu i najtežim trenucima u životu. Otkriva da do kraja života nije prežalio smenu s mesta načelnika VMA, koja mu je, kaže, bila druga kuća.
Rastanak bez reči
- Borba sa koronavirusom je trajala devetnaest dana. O njegovom lečenju i stanju mogu samo lekari da govore. Videla ga nisam, po pravilima bolnice. To mi je najžalije, jer i ja sam penzioner Vojske i Vojnomedicinske akademije, gazila sam decenijama u klompama i belom mantilu... Ali moram razumeti. Ovom prilikom želim da se zahvalim svim lekarima i medicinskom osoblju koji su danonoćno bdeli nad njim i obaveštavali me - započinje priču za Kurir Marina Stanković i dodaje:
- Dovezla sam ga u 23.30 u KBC Karaburma. Poljubili se. Bez reči. Znam da sam na istom mestu, na kiši koja je lila, ostala da sedim u autu. Plakala i jecala. Nebo i ja! Kao da sam osećala da se u realnom životu više nećemo videti. Krećem ka kući i znam da sam očešala auto o jednu žardinjeru ispred zgrade. I to mi je bio loš znak! Ali to sve kasnije povezujem. Još ga nisam popravila. Stoji kao nemi pečat.
Na konstataciju da Stankovićevi prijatelji i kolege za njega kažu da je bio, pre svega, vrhunski lekar, pravi patriota, te prijatan i hrabar čovek, Stankovićeva navodi da, "ako tako zaista misle, onda je učinio mnogo u svom kratkom životu".
- Verujem da neki iskreno žale za njim, što pokazuju svakodnevnim interesovanjem za porodicu. O njemu kao o stručnjaku govore njegova dela... A bilo ih je i pripadaju istoriji. Istoriji srpskog naroda. Neko će jednoga dana zasigurno pisati ko je zapravo bio Zoran Stanković - dodaje ona.
Ističe da je doktora bolelo sve što je vezano za srpstvo. Ratnih devedesetih je, podsetimo, na terenu lično svedočio stradanju srpskog naroda. Dokumentovao je tako zločine počinjene nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, delio bol sa ljudima koju su izgubili najmilije, bio njihov sapatnik... Nimalo mu, slažu se mnogi, nije bilo lako.
- Svaka suza koju je pustio, a bilo ih je, povezane su, nažalost, sa dešavanjima u zemlji. Nije lako dati majci tri stradala sina. Složićete se, i kamen bi zaplakao. Plakao je i on. Plakali smo zajedno - kaže naša sagovornica.
Kosovo - bolna tema
Kosovo je, dodaje Stankovićeva, za njega oduvek bila bolna tema. Još od detinjstva.
- Deda po majci ubijen mu je u tadašnjoj Kosovskoj Mitrovici, na dežurstvu. Na spomeniku koji je bio na železničkoj stanici urezano je njegovo ime. Zločin koji nikada nije dobio svoju kaznu. Kako očekivati nakon toliko decenija i novih zločina, čak i pored mnoge predate dokumentacije, pravdu? Verujem da postoje stručnjaci - patriote, koji će nastaviti tamo gde je on stao - kaže ona.
Hirurgija kao neostvarena želja
Marina Stanković otkriva da je najsrećniji period u životu njenog supruga bilo vreme provedeno na čelu VMA, te da mu je najteži trenutak bila smena s tog mesta 2005. godine, jer, kako kaže, nije ni slutio kako će se to desiti.
- Posao sudskog lekara nije lak, ali na neki istraživački način je i zanimljiv. Ako istraživački pristupite, isključite emocije, sve ide profesionalno. Tako se i ponašao. Nije bilo lako kada mu je dete bilo na obdukcionom stolu. Tada je poželeo da promeni specijalizaciju. Njegova neostvarena želja bila je ortopedija, hirurgija. Ali kao dete sa sela nije imao leđa. Od četiri ponuđene specijalizacije odlučio se za sudsku medicinu. Bili smo sa prekomandom u Vojnom garnizonu Peć. U vreme kontrarevolucije. Nakon dobijene specijalizacije počinje sa radom na VMA u Beogradu. Vremenom napreduje u poslu. Postaje načelnik Instituta za sudsku medicinu, zatim načelnik Zavoda za sudsku medicinu i patologiju - navodi ona i dodaje:
- Dobijanjem čina general-majora biva postavljen za načelnika Vojnomedicinske akademije, najmlađeg u istoriji. I tu je bio najsrećniji u životu. Ali najsrećniji. VMA mu je bila druga kuća. Kako je sve u životu radio po pravilima i zakonima, nije ni slutio da će tog petka biti smenjen. Zbog načina na koji je bio smenjen to je njegov najteži dan i vreme u životu. Nikada nije prežalio smenu s čela VMA. Na njegovim mrtvim usnama, pored imena ćerki i unuka, jeste i ime Vojnomedicinske akademije. Njegova smena je kazna za hrabrost!
Nije izdržala
Majka mu u subotu umrla od tuge i bola za njim
Proteklog vikenda, u subotu, Stankovićeva porodica je davala četrdesetodnevni pomen. Istog dana preminula je Stankovićeva majka.
- U subotu, 13. novembra, davali smo 40 dana našem dragom mužu, ocu i deki. Istog dana, u poslepodnevnim časovima, od tuge i bola za svojim jedincem napušta nas njegova majka i odlazi sinu svom voljena nam nana, prabaka i moja druga majka - svekrva - kaže Marina Stanković.
NE PROPUSTITE
DANAS POKLON U KURIRU! IKONA S LIKOM SVETOG PAVLA PATRIJARHA SRPSKOG U ZLATOTISKU!
Dnevne novine Kurir poklanjaju IKONE S LIKOVIMA SRPSKIH PATRIJARHA! Danas ćete dobiti IKONU S LIKOM SVETOG PAVLA, PATRIJARHA SRPSKOG, u zlatotisku.
Patrijarh Pavle je nesumnjivo jedna od ličnosti koje su obeležile istoriju Srbije na razmeđi 20. i 21. veka. Rođen je kao Gojko Stojčević 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci u Slavoniji, danas u Hrvatskoj, a onda u sastavu Austrougarske. Iskušenik Gojko Stojčević 1948. zamonašio se u manasitru Blagoveštenje i dobio monaško ime Pavle. Bio je 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve, od 1990. do 2009. godine, a njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle.
Za vreme mandata patrijarha Pavla obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje pres.
Pokrenuo je 1993. u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, s nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta, iz kog su ga komunističke vlasti izbacile 1952.
Imao je značajnu ulogu u prevazilaženju raskola Mitropolije novogračaničke u Americi, koji je trajao više decenija. Putovao je u Ameriku više puta (1996, 1998, 1999. i 2001) i u Australiju (2004). Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio svoje odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.
Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju, 15. novembra, 2009. godine.
Čitajte KURIR!
Kurir.rs/B. K.
NE PROPUSTITE
