U vezi s talasima bestidnih laži i kleveta koje su se obrušile na ceo svet i na Srbiju po nalogu onih koji već dugi niz godina slede politiku rušenja međunarodnog prava i podrivanja centralne uloge UN u svetskim poslovima, želeo bih da još jednom iznesem naše mišljenje o događajima u Ukrajini.
Zapad ignorisao tragediju Donbasa
Situacija u vezi s Donjeckom narodnom republikom (DNR) i Luganskom narodnom republikom (LNR) pre njihovog priznanja od strane Rusije umnogome je ličila na situaciju sredinom druge decenije 20. veka. Naša zemlja 1914. godine nije imala drugi moralni izbor osim da proglasi mobilizaciju i uđe u Prvi svetski rat radi odbrane bratske Srbije, kojoj je Austrougarska postavila neprihvatljiv, ponižavajući ultimatum. Izbor nismo imali ni danas. Kijevske vlasti, u vojnom smislu mnogo moćnije od Donjecka i Luganska, poslednjih meseci su se spremale za vojnu operaciju na jugoistoku Ukrajine. Uzimale su časove od zapadnih instruktora, dobijajući iz zemalja NATO sve više letalnog oružja i municije. Proučavale su iskustvo Zagreba u prisilnom proterivanju 250.000 Srba iz Hrvatske 1995. godine (od 2016. delovala je ukrajinsko-hrvatska međuresorna radna grupa za "reintegraciju teritorija").
Tokom osam godina preko četiri miliona žitelja Donbasa, žene, starci i deca, bilo je pod stalnim granatiranjem od strane kijevskog režima. To je dvostruko duže nego što je trajao Veliki otadžbinski rat 1941-1945, u kom su SSSR i njegovi saveznici, uključujući i Beograd, slomili kičmu fašizmu i oslobodili kontinent od te ideologije. Razmislite da li je to mnogo ili malo na primeru vaše zemlje, koja je u istom periodu, u obostrano korisnom partnerstvu s Rusijom, uspela da napravi veliki ekonomski prodor i da učvrsti liderske pozicije na Balkanu.
Zapadni pokrovitelji Kijeva, koji su podržali antiustavni državni udar u Ukrajini 2014. godine, ignorisali su tragediju Donbasa. Od mnogo većeg značaja za njih bili su zadaci osvajanja Ukrajine, nametanja militantnog nacionalizma, podsticanja crkvenog raskola, kako bi se ta zemlja pretvorila u teren za vršenje pritiska na Rusiju, koja vodi nezavisnu spoljnu politiku, sprečavajući zapadne pokušaje da se međunarodno pravo zameni "poretkom zasnovanim na pravilima".
Uspešno ispunjavanje zadatka
Rusija je svih ovih godina ulagala velike napore da se unutarukrajinski oružani sukob reši putem pregovora. Prihvatila je više od miliona izbeglica. Isporučivala je humanitarnu pomoć DNR i LNR, brinući o ljudima u nevolji.
Dala je ključni doprinos razrađivanju Minskog protokola 2014. godine, a 2015. predložila je kompleks mera za njegovu realizaciju, koji su odobrile strane konflikta, tj. Kijev, DNR i LNR, a ubrzo zatim i Savet bezbednosti UN. Uporno je tražila sprovođenje ovog dokumenta kako bi se u Donbas vratio trajni mir. Kijev, ne bez ciničnog prećutnog odobravanja od strane Zapada, demonstrativno je ignorisao postignute dogovore. Povlađivao je širenju neonacističkih ideja i proganjao je one koje misle drugačije, čak i preko vansudskog obračunavanja sa političkim protivnicima.
Nastavljao je rat protiv onih koji su se smatrali Rusima i nisu se odrekli svog identiteta. Nije zaustavio, naprotiv, pojačao je granatiranje DNR i LNR nakon što je Rusija priznala republike i potpisala sa njima ugovore o uzajamnoj pomoći. Zbog toga bili smo prinuđeni da se odazovemo na molbu Donjecka i Luganska i da pokrenemo specijalnu operaciju za njihovu zaštitu u skladu sa članom 51 Glave VII Povelje UN.
Ruske oružane snage dosledno i uspešno ispunjavaju zadatke osiguravanja prava i bezbednosti DNR i LNR, demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, kao i otklanjanja neprihvatljivih pretnji Rusiji od strane Severnoatlantske alijanse, koja je nastojala da se ukopa na teritoriji Ukrajine. O ovim uslovima se sada raspravlja na pregovorima, uključujući sa ukrajinskom stranom. Želim da istaknem da ruski vojnici ne izvode vazdušne, artiljerijske ili raketne udare po stambenim kvartovima gradova i civilnom stanovništvu. Ne planiramo i nikad nismo planirali okupaciju Ukrajine.
Zahvalnost Srbima
Prava opasnost za civile ne dolazi od Oružanih snaga Rusije, već od kijevskog režima i "nacionalnih bataljona", koji su sada praktično van njegove kontrole. Upravo oni razmeštaju teško naoružanje, tj. oklopna vozila, artiljeriju, višecevne bacače raketa kod zidova škola i vrtića. Žene i deca se drže kao taoci. Zločinci su pušteni iz zatvora. Vrši se nekontrolisana distribucija desetina hiljada komada automatskog oružja, što podstiče razbojništvo i pljačku. Koristi se municija zabranjena međunarodnim humanitarnim pravom. Tome se mora učiniti kraj.
I još nešto. Pojedine kolege, čiji je kolektivni esej objavljen u Kuriru 2. marta ove godine, nisu se ustručavale u naletu iskrenosti da kažu da im je "smešno" da čuju za osmogodišnju tragediju Donbasa. Za razliku od njih, nemam čemu da se smejem. Tužna je i histerična rusofobija koja je zahvatila Zapad, a koja se proširila na kulturu, sport i svakodnevni život, ona područja koja su i na vrhuncu Hladnog rata smatrana prozorima komunikacije. Maske su, kako se kaže, skinute.
Neizmerno sam zahvalan hiljadama Srba koji ne podležu agresivnoj propagandi i iskazuju iskrenu solidarnost sa Rusijom. Budite sigurni da je naša stvar pravedna, zajedno smo prevazilazili i veće muke. Ako bog da, prevazići ćemo i ovo.
Kurir.rs
