Ovo što ja pišem nije istorija.
Istoriju pišu pobednici.
Osam miliona građana Srbije i Crne Gore ima osam miliona priča o bombardovanju.
Moja je samo jedna od njih. S vremenom rane zarastaju, ivice uspomena - ranije oštre toliko da seku - zaobljuju se i tupe, a bol pronalazi svoje stalno mesto u nama i, sklupčan, drema. Tek ponekad se protegne, ispravi i oglasi. Ugrize.
Košmari
Događaji se u sećanju menjaju, ono što smo mislili da je važno - zaboravlja se, a neke pojedinosti poprimaju jarke boje i guraju se u prvi plan. Ne bih smeo da se zakunem da je sve ovo što ću napisati tačno... Mnogo puta od tada sam imao košmare, možda je nešto samo sanjano.
Veče pre bombardovanja, recimo.
Čuje se eksplozija. Kažu: alabanski kafić nekoliko stotina metara od hotela „Grand“. Odlazim s fotografom Ristom Božovićem da vidim šta se dešava. I vidim: dešava se oblak prašine, visok kao petospratnica, još se širi. Ulica prazna, a onda četri prilike izlaze iz mraka.
- Zdravo, novinar!
Poznajem ih, viđao sam ih često po gradu. Srbi. Uvek u grupi, u kafani „Granda“, u zgradi SUP, sa visokim oficirima... Otpozdravljam.
- Šta je ovo bilo?
- Ne znamo, sad smo došli. Izgleda da je nešto eksplodiralo... - prave se blesavi.
Tad smo svi mi još mislili da nam je more do kolena.
Mislili smo da nam ništa neće biti.
Te večeri, kao i prethodnih, u kafanama u Kosovu Polju treštala je muzika. Novinari su pili i gušili se hranom, a lokalni đilkoši i njihove devojke, lepo obučeni, udešeni, igrali su i pevali.
„Ko da mi otme iz moje duše Kosovo“
Hit je bila pesma „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo“. Dvadeset kilometara odatle, prema Peći, počinjala je teritorija UČK - druga zemlja, drugi zakoni, druge pesme - a oni su pevali „Junaštvom daruj kćeri i sinove“...
I pevalo se, pamtim, uz poskakivanje i lupanje nogama, „Pola vino, pola voda“. I to je bio hit. U pesmi sti stih: „Sve se ljulja osim poda“.
Nismo znali da je manje od 24 sata do početka bombardovanja. Da će se i podovi i temelji tresti.
Sto, dvesta stranih i naših novinara naselilo je prištinski hotel „Grand“. Na prvom spratu je bio ustanovljen pres-centar. U njemu, na zidu, tridesetak televizijskih ekrana i na svima isto od ujutru do uveče: modne revije. Zašto nije bilo CNN, Skaj njuza, ili šta je već tada postojalo i smatrano važnim i pouzdanim izvorom informacija, ne znam. Možda je i bilo, utonuo u mekanu hotelsku fotelju, ja sam zurio u manekenke. Vesti smo saznavali usmeno, od kolega. Kad je neko mislio da nešto zna, saopštavao je to drugome.
- Poleteli su iz Avijana!
Umem da na karti sveta pronađem devedeset odsto članica UN, nepogrešivo ću staviti prst na svaku evropsku prestonicu, ali pojma nemam gde je Avijano, niti sam ikad želeo da znam. Na štikli Italije, gore na severu? Savršeno mi se... i danas.
Bilo je pola osam kad su rekli da su poleteli iz Avijana.
Izašli smo pred hotel, da ih vidimo kad stignu.
U mojoj svesti reč „bombardovanje“ je bila uparena sa slikama 6. aprila u Beogradu: buka motora u niskom letu, fijuk bombi, tresak... mislio sam da će opet biti isto.
Kad dođu iz Avijana.
Neko je rekao da je uveden policijski čas i da u osam svi treba da uđemo u hotel. Mi smo ostali napolju i krivili glave. Gledali smo u nebo, svako u pravcu gde je mislio da je Avijano. Tog 24. marta nebo je bilo bez zvezda, ravnodušno. Šta smo mi znali o ratu tada? Ništa, istezali smo vratove i naprezali se da čujemo zlo, ali ono dolazi bez najave. Raketa, rak... tek je odjednom tu. Nigde da se sakriješ.
Neko je rekao da su pogodili kasarnu. I fabriku...
Bilo je prošlo osam, policijski čas, jesmo li zbog toga ušli ili da iz soba, sa visine, vidimo posledice bombardovanja, ne znam.
U sobi sam, nema svetla, prozorsko staklo mi zamrzava čelo. Ali nije mi samo zbog toga hladno... Nebo je crveno tamo gde je kasarna „Maršal Tito“.
Uvlačim dim cigarete duboko, da smirim drhtanje. Onda paranoja: s koje daljine se u mrklom mraku vidi žar. Gasim je u pepeljari.
Paranoja je opšta: iza vrata se čuje galama u hodniku, neko trči... Treba li i ja da bežim? Otvaram vrata i zakoračim u mrak... i neke me ruke grabe i bacaju na zid. Tuđi prsti traže moje grlo, a onda glas:
- Brado, ti si?
Gura me od sebe:
- Ovaj je naš, bradonja novinar...
Prepoznajem glas onog što se pravio blesav pred srušenim albanskim kafićem prethodne večeri.
- Šta se dešava?
- Jurimo strane špijune lokatore. Šalju signale iz hotela...
Ujutru, Risto Božović i ja sami smo na auto-putu. Idemo u Beograd. Ako Beograd još postoji...
Razbacani delovi tela
Maj je, dvanaesti, te ratne godine 1999.
S grupom novinara iz Beograda stižem u Korišu kod Prizrena. Prethodne noći NATO je bombardovao izbegličku kolonu Albanaca. Statistika: 87 poginulih i 70 teže i lakše ranjenih civila.
Među žrtvama je bilo 60 odsto dece uzrasta od šest meseci do 15 godina, a ostalo žene i starci.
Pažljivo koračamo, zaobilazimo delove tela razbacane po livadi. Na jednoj traktorskoj prikolici sedi crna figura, kao lutka iz butika, pa druga, treća, i jedna upola manja - nešto s neba je ovu porodicu spržilo u trenutku... Riđi nadobudni novinar s legitimacijom jedne američke televizije pruža ruku obraslu svetlim maljama, neverni Toma, koji stavlja prst u Hristovu ranu... i figura devojčice se ruši i nestaje. Na podu prikolice sada je samo gomilica crnog pepela...
Mart je godine 2022: „Srbija je zaslužila bombardovanje jer je kriva za Vukovar, za Srebrenicu“, izjavljuje na televiziji lider srpske političke stranke.
Predajem se slatkom maštanju: mrvim mu nosnu kost, topla krv prska, kolenom ga udaram u međunožje... „Malo poštovanja, gospodine! Malo poštovanja!“, govorim mu pre nego što ga, u snovima, ostavim sklupčanog na podu.
Ovo što pišem nije politika. To je ubijanje dece.
Jer bio je i 30. maj.
Bile su Trojice 30. maja 1999. godine, nedelja, lep dan... Duže od dva meseca trajao je napad na Jugoslaviju. Umorni od loših vesti, ljudi su izašli na ulice da zaborave na rat. Dosta ih je otišlo u crkvu, da se pomoli Bogu da ovo čudo prođe, da upali sveću. Gradski centar u Varvarinu, crkvena porta, most na Velikoj Moravi... sve je na sto metara jedno od drugog. Računa se da se oko jedan sat po podne tu steklo oko četiristo duša.
Nisu stigli ni da se uplaše kad su iz Avijana doleteli avioni i sa dve rakete srušili most. Ubijeni su Ratibor Simonović (24) i njegova majka Ružica dok su autom prelazili preko Morave.
Na mostu su bile i tri drugarice: Marijana Stojanović (16), Marina Jovanović (16) i Sanja Milenković (15). Sanju je geler pogodio u leđa, ostala je dopola da leži u vodi...
Povrativši se iz prvog šoka, narod je potrčao ka mostu. Još je oštar miris eksplozije cepao pluća, a prašina i dim kovitali se nad iskrivljenim gvožđem kad su prilazili prvi spasioci, uplašeni od prizora koji će zateći. U metežu je neko vikao da zovu Hitnu pomoć, drugi su tražili konopce da se spuste do vode, neke žene su počele da nariču... kad su avioni doleteli opet i ovog puta hladnokrvno ubili još sedmoro ljudi.
Znali su, naravno, šta će se desiti posle rušenja mosta: da će doći bolničari i rodbina nastradalih, da će nastojati da pruže pomoć ranjenim... Ali ih to nije omelo da se vrate i pucaju!
Posle drugog naleta aviona nastao je haos, niko nije znao hoće li biti i trećeg napada! Ranjenu Sanju su izvukli iz reke tek posle sat vremena, povezli je u bolnicu u Kruševac, ali je izdahnula na putu...
Zapravo, ovo jeste istorija.
Sve ostalo je politika.
NE PROPUSTITE
DANAS VAS ČEKAJU DVA POKLONA U KURIRU! UZ DNEVNO IZDANJE NOVINA DOBIĆETE NA POKLON GRICKALICU ZA NOKTE + TV Ekran
Dnevne novine Kurir danas svim čitaocima poklanjaju dva poklona. Dobićete poklon grickalicu za nokte plus dodatak TV Ekran.
U dodatku TV Ekran pročitajte:
Miloš Biković: Uvek osećam sve što i moj lik
Glavni glumac u novoj ljubavnoj komediji “Hoću muža”, koja tek što je stigla u naše bioskope, otkriva kakav je izazov nasmejati publiku i osvrće se na uloge koje su mu otvorile vrata svetske kinematografije
Teodora Bjelica: Još pamtim kako mi je Seka Sablić rekla da se ne zaljubljujem
Ivan Kleut: Omiljene serije čekaju vas svakog dana na Kurir televiziji
Čitajte KURIR!
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
