Danas, na početak godišnjice NATO bombrdovanaja Jugoslavije, pre 24 godine, prisećamo se bar dela svih onih užasa i stradanja koji je naš narod doživeo za 78 dana agresije.
NATO agresije, izvedene bez dozvole Saveta bezbednosti UN, ne sećaju se samo oni koji tada još nisu bili rođeni. Dok je znatno nadmoćniji protivnik razarao bombama zemlju, narod se krio u podrumima, pevao na mostovima i trgovima, stavljao sebi metu na čelo, oplakivao mrtve i, nošen nesalomivim duhom predaka, do poslednjeg verovao u pobedu.
Teško je prebrojati tragične ispovesti svih majki, očeva, sestara, braće, dece i drugih rođaka onih koje je NATO operacija zauvek odnela na nebo. Međutim, među njima, na jedan tragičan načinn izdvaja se isposvet Milene Dragojević , čiji je sin Dragorad (27) poginuo na radnom mestu tokom NATO bombardovanju zgrade RTS, a čiji ostaci nikada nisu pronađeni.
- Telo mog sina nikad nije pronađeno... Kažu da je bio u epicentru udara, da je izgoreo ceo, ništa nije ostalo od njega, ni meso, ni kosti, ni odeća. Da mi je samo da ga nađu, da mogu da ga sahranim, na grob da mu odem... - ovako je za Kurir pre nekoliko godine, i ne trudeći se da zadrži suze, počela svoju potresnu ispovest Milena Dragojević, čiji je sin poginuo na radnom mestu tokom NATO bombardovanju zgrade RTS 23. aprila 1999. godine, dva sata posle ponoći.
- Dragorad mi se javljao svaki dan pre odlaska na posao, ali tog kobnog dana prvi put me nije pozvao, ne znam zašto... Usred noći neko nam je javio da su pogodili zgradu RTS i odmah sam zvala sina, ali je bio nedostupan. Nastala je panika, niko nije znao šta se dešava i evo i sad, posle toliko godina, još uvek ništa nije potvrđeno - priseća se Milena te kobne noći kad je stradalo 16 radnika Radio-televizije Srbije.
Dragorad Dragojević bio je zaposlen kao obezbeđenje na RTS.
- Nije se plašio, jedino je pet-šest dana pred smrt bio uznemiren... Uvek je govorio „ma ko će nas, šta mi kome smetamo“. Pričao mi je da im je rukovodstvo obećalo da će ih štititi i upozoriti, ali ti ljudi su prvi pobegli iz zgrade - revoltirana je Dragojevićeva.
Nekoliko dana pošto je bomba pogodila centralne prostorije televizije, u stan Dragojevića došlo je tadašnje rukovodstvo da ih zamoli da „ne dođe do suda“.
Ipak, najteže od svega Mileni pada to što telo njenog sina nikad nije nađeno.
- Imali smo dojave da je pobegao, da je kidnapovan... Jednom uđem u autobus, vidim sedi neki dečko, liči na njega, ista boja kose... Potrčim sa drugog kraja, kad ono - nije on. Tako se ja uvek nadam da će on meni doći živ! A znam da nije... Ali u mojoj duši će uvek živeti sa mnom - drhtavim glasom govorila je Milena.
S obzirom da njegovi ostaci nikada nisu nađeni, Dragorad se i dana danas vodi kao nestao. Pored Dragorada, i Sniša Medić se vodi kao nestao.
Oko 150 zaposlenih te noći se nalazilo u zgradi televizije. Na 10 godina zatvora je osuđen Dragoljub Milanović, tadašnji direktor RTS, jer nije evakuisao radnike na bezbednu lokaciju kad se oglasila vazdušna uzbuna.
(Kurir.rs / J.Pronić)
NE PROPUSTITE
