Nekadašnji predsednik Crne Gore i jugoslovenski premijer Momir Bulatović otkrio je svojevremeno kako je izgledalo raditi tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.
Posebno je bila zanimljiva njegova priča o tome kako je novinar "Vašington posta" Danijel Vilijems pobegao sa intervjua, jer se uplašio od mogućnosti da bi mogla da bude pogođena Palata federacije, u kojoj se održavao razgovor njih dvojice.
- Sreli smo se u kabinetu predsednika savezne vlade. U njegovom ponašanju je bilo mnogo nesigurnosti. Pretpostavio sam da je u pitanje efekat, koji, kod mnogih, izaziva unutrašnjost Palate federacije. I meni je, na početku, ona ličila na neku vrstu džinovske mišolovke, a kada u njoj nije bilo uobičajene gužve i tiskanja stranaka, poprimala bi i neke avetinjske odrednice. Ipak, kod mog gosta je profesionalna radoznalost pobedila sve nus-efekte. Ne događa se baš prečesto da su, licem u lice, novinar uglednog lista najmoćnije zemlje na svetu i premijer države koju ova bombarduje. Tokom razgovora na meni je počivao njegov pogled koji je ličio na onaj koji se koristi prilikom proučavanja retke vrste zamorčeta u laboratorijskim uslovima – napisao je Bulatović u svojoj knjizi "Pravila ćutanja" i dodao:
- Tokom prvih odgovora, ušla je sekretarica, dostavila mi ceduljicu i, uz uvežbani smešak mom gostu, bez reči izašla iz kabineta. Poruka je bila: "54 NATO aviona kreću u napad. Palata federacije – moguća meta-" Završio sam započete reči i pokazao mu da očekujem naredno pitanje. Postavio ga je rutinski. Ali, ja sam se "setio" ceduljice i, umesto odgovora, zapitao ga da li se on boji bombardovanja. "Užasno!", odgovorio je kao iz topa. "Prestravljen sam..." Prekinuo sam opis njegovih strahova: "E, onda moram da vam kažem da, upravo sada, pedesetak bombardera iz vaše države leti prema nama. Sasvim je moguće da će gađati i ovu zgradu. Inače, šta ste ono hteli da me pitate?"
Kakvo novo pitanje? Čovek je već pokupio svoje stvari i bio na pola puta do vrata. Kada je dohvatio kvaku, zastao je, okrenuo se put mene i rekao: "A, Vi!?" "Ja? Pa ja nemam gde da pobegnem. Vaša vlada gađa i ubija sve i svakoga u ovoj zemlji? Gde bih, onda, ja to mogao da budem na sigurnom?" Tog jutra je, od kasetnih bombi, u Nišu smrtno stradalo 14 civila, a 30 ranjeno. Te noći je pogođena Ambasada NR Kine. Svih tih dana bombardovanja i NATO zločina nije se imalo gde bežati.
Pre nego što je otčao niza stepenice (zabrinuo sam se da od juranje ne slomi nogu), obećao mi je da će priču o premijeru koji ne beži – jer nema gde, objaviti kao sastavni deo nezavršenog intervjua. Naravno, u tekstu nije bilo ni reči o tome. Da li se on predomislio, ili mu urednici nisu pustili priču, više nije važno. Ali, ona se, iako je prećutana, zaista desila.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
